Branič

444

махне и њена независност, још није све што се о њој има рећи* 0 њој има да се каже још нешто, што више, од свега што је до сада казано, износи разлику између старе и модерне магистратуре, а то је: да је она имала удела и у законодавној и политичкој власти. Овај ®акт за,служује да се бол>е расветли ; јер осим тога што нам објашњава више важних тачака из иеторије старога режима, данашњим људима он може бити нредмет кориснога размишљања, а може им служити чак и за пример. Кад човек баци поглед на епоху Француске историје од Карла П до Лудвика XVI мора се изненадити, кад види оно често мешање магистратуре у јавне послове. Та њена интервенција тако се не слаже са нашим модерним обичајима, да нас на први поглед вређа, и изгледа нам као некакав хаос. Но кад се нз ближе и пажљивије промотри, одмах се види, да је она била потпуно у хармонији са политичким нринцичима онога времена, п да је она, тако рећи, есенцијални део конституције Францу скога друштва. Париски иарламенат у ночетку није био суд, у правоме смислу те речи. У оно време он је био „краљев суд" (соиг <1и гој), т. ј. скуп краљевих непосредних васала, па били они нлемићекога или духовничкога реда. Што се тиче израза „парламенат", он је у оно време имао онај исти смисао који данас код нас има израз делчберагшта скуиштина. У средњем веку налазимо са свим особити појам о јавној власги, појам који се никако не могаше сложити с тим, да сувсрен што год ради без суделовања и пристанка оних који од њега зависе. Било да се такав један акт тицао каквога новога закона, који треба донети, или каквс нове дажбине, коју би требало увести, или рата, који би требало новести, или брака који треба закључити, — ј свима таким елучајевима сувсрен је имао донети своју одлуку једино ио ирстходноме договору са својим васалима и у њино.ме присуству. Истина, тај принцип у Феудално доба није водио установи народних скупштина, али то је због тога, што, по што је Феудално друштво било конституисано хијерархиеки, сваки суверен имао је да се поеаветује еамо са онима његовим нотчињенима, који су били одмах до њега. То су били његови непосредни васали, т. ј. неколики сењери, неколики нрелати и најзад муниципални магистрати у његовим варошима, у случају кад би предмет саветовања додиривао и интересе буржоазије. Таку исгу нрактику налазимо на свима ступњима хијерархије, и као год што.је постојао „краљев суд", тако је и сваки