Branič

448

имало удела у законодавној вЛасти, јер и ако није имало праВо ииицијативе и спремања закона, бар је имало право пронромулгације, контроле и у неколико и својс V е 1; о. Ови су принципи били у опште усвојени у XV веку, и ми налазимо аксиому јавнога права из времена Карла VIII : „да се краљевске одлуке не могу привести у живот без решења парламента". Гијом Биде у XVI веку изражаваше се јога строжије : „Закони владалаца добијају своју санкцију од парламента, и потомству остају само онда, ако их парламенат одобри". Мишел Де-Кастелно, који беше поеланик за владе њих неколициие краљева, и који се није могао преварити у принципима Француске конституције онога доба, вели : „Обични едикти немају никакву силу пре но што их нарламенат усвоји и потврди. То јс држато иравило које снречава краља да издаје неправичне законе, кад би то хтео". Овај је принцпп важио за све законе, па ма какав био њихов предмет. Прагматичне санкције и конкордати, којима су регулисавани односи измсђу цркве м државе, беху закони, које је требало поднети парламенту на одобрење и контролу. Едикти и закони, који су се одн сили на изванредне дажбине и у опште на Финаисију, морали су [а се изнесу пред парламенат, и све до '1789 год. бенте призиато правило : 'да се никаква дажбина не може завести нити законим нутем прикупити, ако ју нарламенат није урегистровао. Уговоре о миру и алијанцији сматрали су такође као законодавпа акта, и следствено и њих је требало да испита и одобри судско тело. Комин, који је у своје време био најбољи познавалац динломатеких правила и обичаја, вели отворено : „да је у Француској обичај да се путем парламента публикују сви уговори мира, јер пначе не би имали никакве важиости". Историја сведочи како је Лудвик XI после састанка у Перону и Лиежу себе сматрао за срећнога, што се могао удалити од не пријатеља, изговарајући се : „како му је нужно да иде у Париз да њихову одлуку саопшти нарламенту". Франсоа 1 искао је од иарламента савет односно мадридскога уговора. С друге стране оист види се, како су страни суверени често захтевали да се уговори закључспи са Француском поднесу парламепту на одобрење и урегистровање, као да им краљевски потиис не беше довољан. Отуда и налазимо у архиви парискога парллмента скоро све уговоре о миру заведене у регисгре у своје време. Некада је парламенат имао само да да своје мњење, и оно је било увек патриотско. Уједиовреме — 1593 год. — кадау Француској монархија као да беше ишчезла, и када је Француска била нод доста великим утицајем Шпаније, нарламенат д несе једну свечану