Branič

БРО.Т 2.

Б Р А Н II Ч

СЕГР. 49.

На о .пр питаљб за спорове код општипских судова, налазимо бдговор, и ако непотпун, у §. §. 19. и 20. грађ. судс. пост. Тако у §. 19. ве.ш се: „Противу решења о забрапи или задржању с нута, даје се жалба првостепеном суду: 1., ако дужник није иикако саслушон , или 2., ако поверитељ нема никаквсс доказа за своје тражење. И ове жалбе расматрају се у првостепеном суду, као и пресуде општпнске". Из овог §-а види се начело, да се може решењем неко задржати од нута за дуг, или да се може одобрити забрана код ошптинекчх судова, ако поверилац има некаквих доказа ; али не види се, каква могу бпти та доказна срества , да ли она иста, која општи поступак тражи, или доказна срества по „здравој памети", по схватању судија општинских судова. И овај дакле §. као и §. 13. грађ. судс. пост. не објашњује нам, шта се сматра нао доказ нод оишт. судова. Да видимо шта вели §. 20. реч. зак.? Ево како овај §. гласи: „Жалбе противу иресуда и решења општинских судова расматра и решава у последњем степену председник или председником од})еђени судија у првостепеном суду. Жалби има места само у овим случајевима: а).ј ако општински суд није жалиоца саслушао; б), ако није сведоке испптао; в х , ако је пресудио етвар на основу исказа оних лица, која нису способна за сведоџбу, (§ §. 209., 210., 211. иостуика, судског); г), ако је судио без до?саза или све доказе парничара није при суђењу оценио; д), ако је судио судија, који је изузетан; е),; ако општиџски суд није надлсжан био'за суђење". Шта је хтео законодавац овом одредбом? Очевидно да је хтео у неколико иотеза да престави, да суђење код општ. судова мора бити иа закону основано и зато је набрајао у ових шеет тачака најважније радње, које морају општин. судови да испуне, те да би могли пресуду или решење своје нзрећи о појављеном конкретном сукобу у праву, који је изазвао спојп