Branič

стр. 268.

бр4нш

број 8.

трасанту; и његова намера има циљ тај, да повуче неку суму, чију наплату могао би и судским путем тражити. Његово уплетање у нове размене не може се сматрати као неки инат: он је уверен да не чини штету. И отуда ом може рачунати на сурадњу трасћтову, и са свим може бити у уверењу, да ће меница бити правилпо примљена и о року исплаћена. Но покрике пије искључиво само код меиице; оно се употребљава као врло просто, лако и обично срество и код свију других обвеза кад се жели осигуратп потпуна наплата. Теорија о иокрићу има своје засебно место у закоиу о меници и наш је закон унео у иарочитом одељку: „о благовременом попшљању суме за плаћање потребне". Само покриће није неминовно нужно за вредност и ваљаност менице; ничим није утврђена обвеза, по којој би трасант дужан био датп иокриће, али закон иредузима иотребне мере у корист њене установе. Односи странака варирају у основи према томе, да ли има или нема покрића, а трасант се налази у неку руку нагпаи својим властитим интересом да да ову гарантију. На против закон немачки, а по њему и многа друга закоподавства порпчу користи од устачове покрића. Они је сматрају као случајну чињеницу, страиу нарочитом циљу менице. Па за то се покриће и не помиње у специјалним одредбама меничног права и остављају општем праву бригу, да редигује оде.што односе, ко.је поотојање покрића може произвести између странака, које учествују при меници. Да на овом месту напоменемо одмах, да ми не мислимо подробно се упуштати у излагање опште теорије о покрићу; о њеном утицају на односе странака код менице, сам простор листа не допушта нам, а предмет је тако простран да бп нзискивао посебно издање, -но ми ћемо се ограничити на оно што је најнужније, и о чему је прека потреба да се проговори. У опште могло би се рећи да је покриће дужан да да оној, који се користи меничном сумом, који се користи кредитом по тој исправи. Обично је то трасант или онај за чији се рачун вуче меница. Овом правилу са свим је саобразаи н наш трговачки закоиик, §, 85. наређује: