Branič
стр. 334.
В Р А Н II Ч
БРОЈ 10.
међународног права и, како Блунчли мисли, 1 ) неби му смела ни једна евроиска држава одрећи признање и вра тити се у старо варварско доба. Општем признању тога правила стоје на путу Амер. сјед. државе, али не с тога, јлто би одобравале отмицу, него што пм је она нужна одбрана све дотле, докле год ратна марина врши право поморске пљачке према трговачким бродовима. Америчке сјед. државе мисле, да су поморске државе са великом трговинском морнарицом а незнатном ратном марином простим укинућем отмице у врло неповољном стању према државама са јаком ратном марином, јер ова може упропастити њмхову поморску трговину, а да они без помоКи приватних бродова као отмичара не могу нашкодити непријатељској трговини. Француска, Русија, Италија и Пруска беху наклоњене, да пристану на амерички предлог и да укину (противправну) поморску пљачку. Према сада важећој максими, иоморско џраво иљачке не односи се на непријатељску приватну 'својину на суву, него се ограничава само ка пеиријотелЈСпе бродове и па иеаршјатељску р< бу у брод< вима. Но ова противност схваћања и поступка, показује баш како је ова установа неконсеквентна и нелогична. Док је трговачка роба у магацинпма номорских градова, дотле је сигурна од пљачке. А чим се утовари у бродове, кад је тако рећи у пловећим магацинима, опа је изложена пљачки, на коју државе дају овлашћење! Таква очигледна неправда, којој је изложена приватна својина у поморском рату — лок се напротшз у сувоземном рату приватна својина респектује — заслужује заиста што скорију реформу у духу суврсменог међународног права. Могло се мислити, да је од последњих великих ратова, који су вођени и у ног^орским просторима, идеја за слободу прпватне својине учинила неке напретке и задобнла внше земљишта међу европскнм политичарима и владама. Међутим мп се о иротивном уверавамо из краљ. декрета, који је Шпацнја под 11.|23. пр. мес. публиковала услед рата с Амернком Тај декрет заслужује ггапгу пажњу, је]» је најновији прилог поморском ратном праву.
и Блунчли 1 с. чл. 170.