Branič

БРОЈ 1.

Б Р А Н И Ч

СТР. 9.

-сти. Намесништво се само користидо тим повољним условима, па је 1869 издало једаи формални Устав, чжме је дефинитивно окончан спор ивмећу нас и Порте о уставотворној надлежности. Устав од 1869, који је пренео законодавну власт са Савета на Народно Представништво, морао је овоме доде лити и уетавотворну власт; али да се, услед тога сједињавања законодавне и уставотворне власти у Наро,лном Представништу,' не би помешале две врсте закона, установљене су две скупштине: велика, која издаје уставне законе, и обична, која издаје остале. Доцније ће се показати разлика у оргаНизацији између те две скупштине; овде је доста утврдити. да су то два одиста различна тела, тако да се код нас уставни закони распознају по органима који их стварају. Овај еиетем прешао је с неким изменама и у Устав од 1888. Данас он важи онако како је у Уставу од 1869 смишљен, пошто је тај устав повраћен у важност 1894 Краљевеком Прокламацијом. Нужно је само поменути, да наддежноет Велике Скуп- ■ штине није искључиво уставотворна. Чл. 89 Устава прописује њено сазивање у овим слуиајима: ,,Кад је потребно 1., да се нзбере Књаз, 2., да се изберу Намесници књажевског достојанства; 3., да решава мењање Устава; 4., да решава питања веће важности о смањивању шги размени кога дела државне области ; и 5., кад Кња-з нађе за потребно да саслуша Велику Народну Скупштину о каквом питању од ванредне ваншости за земљу. - У случајима под 1. и 2. Велика Скупштина дејствује као изборно тело, а у случају под 5. као саветодавно. Што се тиче случаја под 3-, Велика Скупштина ту одобрава међународне уговоре, јер смањивањз или размена кога дела државне области претпоставља уговор са којом страном државом. Ми ћемо овде имати да испитамо само њену радњу у случају под 4., „кад решава мењање Устава." (Наотавиће сеј Слободак Јовановпћ