Branič

стр. 18.

б р а н и ч

врој 1.

Они први оснивали су своје мишљење на томе: 1., Да нема соп^гасШа ђопае Д<1е1, по коме купац цену плати, а ствар не добије, или му добивену когод евинцира. 2., Из природе самог уговора о куповини и нродајп излази, да продавац поред осталог мора осигурати купцу гет ћађеге Исеге. Кад продавац не би то учинио, онда би куповина била по све несигурна, јер би се у сваком случају могла десити евикција купљене ствари. Они други пак базирали су своје мишљење на овоме: 1 . Као год што може нродавац себе да обавеже са расШт с1, р. е., да купца неће нико у уживању купљене ствари узнемиравати, тако исто опет може продавац себе оградити од те своје обавезе. У тој огради продавчевој нема ничега, што не би одговарало правичности, претностављајући, да је на страни продавчевој ђопа 1Не§. 2., Има случај куповине и продаје, где купац мора да плати цену продавцу, па ма ствар и не примио. Купац се прећутно одриче свога права на заштиту и накнаду продавчеву. То је елучај уговора на срећу. Овде дакле видимо, да сопћ-асШв ћопае МеГ допушта, да купац цену плати, ма да ствар и не добије. Продавац је своје одговорности ошобођен, 3., Кет ћађеге Нсеге купцу није битан саставак уговора о куповишт и продаји. То се најбоље види из нримера, кад ствар при предаји купцу случајно пропадне. Па како гет ћађег* Исеге није битни услов уговора о куповинн и нродаји, то се може он уговором и изоставити. Улпијан је био мишљења, да расћип (1. п. р. е. има евоју потпуну важност, само кад је на страни продавца ћопа Нс1в8. При закључпвању уговора о куповини и продаји може продавац нарочито уговорити за себе и друга лица, да купца због купљене ствари неће узнемиравати. Па Улцијан у томе погледу и прави разлику: 1., да ли је продавац само за себе и своје пбтомке обећао или 2,, и за трећа лица, да купца неће у уживању купљене ствари узнемиравати. Кад је продавац обећао само за себе и своје