Branič

отр. 612.

в р а н и ч

врој 19 — 24.

ности, да злочинац мо^ке дело поново предузети и извршити. Када би се за моменат претпоставило, да казна постоји једино зарад сузбијања злочиначке воље, онда би се опет морала узети у оцену и објективна страна дела, јер од ње зависи хоће ли се нешто сматрати као злочин, и да ли је дотични опасан по друштво. Субјективна опасност стоји увек у вези са објективном, т. ј. гледа се: какво право дотични напада и начин на који то чини. Да објаснимо ово примером. Неко се на пример реши да краде. За сада још нема од њега никакве опасности. Тек кад он предузме неку радњу, којом иде на остварење своје жеље, настаје од њега пзвесна опасност понајпре субјективна, али уједно и објективна, т. ј. опасност по туђу својину. И ако је предузета радња била такве природе, да је остварење намере блиско или веома могуће било, онда је и објективна и субјективна опасност ту; нема ли објективне, онда нема ни субјективне опасности. Чим од неке личности не грози ничијем праву опасност, и сама је личност безопасна. Цео овај спор између заступника ових двеју теорија потекао је отуда, што субјективисте, гледајући на злочиначку вољу, као нешто засебно, траже да се казни свакп покушај без разлике. Док, међу тим, објективисте гледајући на казну као на заштиту ирава и правних интереса, налазе да је о.пасност од злочиначке воље само онда, када она угрожава какво право или интересе. А оиасност та постоји само онда, када се воља злочиначка маниФестује на такав начин, да је била веома блиска могућност за повреду дотичнога права. Ако бацимо један општи ноглед на ове две прогивничке теорије, онда добијамо овакав резултат посматрања: 1. Субјективна теорија обраћа своју пажњу само на злочиначку вољу, без обзира на предузету радњу, којом жели да се постигне успех. 2. Објективна теорија не пренебрегава злочиначку вољу, али она је испитује и тражи у објективној страни дела. 3. Субјективна теорија сматра да је злочиначка воља по себи већ опасна, те с тога не гледа на каквоћу предузете радње, односно на средства, којима се хоће да изврши дело, а ни на предмет, на коме хоће оно да се изврпш.