Branič

отр. 928.

б р а н и ч

број 10-12.

у којој њега нема. То је случај из старога злокобног доктринарства, које хоће за све државе и све парламенте да призна само један освећен шаблон; он спада у догме оне природно-правне политике, која захтева, да се овој неизоставно верује, а анатемипте онога, који њено пустоловство не признаје. Ми смо видели, како се из природно-правних погледа, о апсолутној једнакости свију људи, развило правило, да већина треба да влада. Што вреди за оно што је апсолутно једнако, не може се тражити да вреди за апсолутно неједнако. У већини држава са становнпштвом мешовитим по народности, у много случајева, мањини је довол^но заштитних средстава пружено у судству и управи, тако, да законодавни органи нимало не трпе од националних супротности. Тако у Швајцарској и Белгији, при свој националној мешавини становништва, виднмо, да су парламенти подељени на политичке а не на пационалне партије. Са свим друкчије стоје ствари у Аустрији, која је склонљена од већег броја народности него икоја од других цивилизованих држава у Европи и у Америци. И у Аустрији донесене су законске и административне мере, у циљу да се свакој народности обезбеди заштита, нарочито за употребу свога језика код власти п у школи, али су те мере обично предмет жестоке борбе. За решење ових националних спорова предлагали су политичари или националне партије, у штампи, п у законским пројектима, друга средства, као што су: доношење језиковног закона, национално одвајање срезова и округа у покрајинама с мешовитим језиком, установљење врховног националног суда, установљење власти како за државу, тако и за самоуправна тела с националним секцијама, увођење националних курија у земаљским скупштинама. И кад би се сви ови предлози могли извести, увек би још остало нерешено велико питање, како ваља у царевинском већу заштитити права националних мањина. Сва знатна национална питања могла би се пренети на земаљску скупштину, тек снажном револуцијом, која би потресла државу, а то не би никад нашло одобрење у оних народа, који се надају да ће у централном парламенту поузданије одбранити своја права неголп у земаљским скупштинама. С тога се у Аустрији Јавља необично тешко питање: како централни парламенат, у коме је заступљено осам народности, може овима при-