Branič

50

оптужени г. Јовановић признаје, да се инкриминисане речи могу узети као неуншиво аисање, и мисли да их треба оценити дисциплинским путем." „По судској анализи у пресудама, такво писање о ствари, која се расправља по закону, није дисциплинске него чисто криминалне природе, као недозвољено дело исмевања званичног рада, са врло провидном намером омаловажавања. Зато је то дело и подведено под одредбу § 103. каз законика." „Карактерни знаци дела, довољно су обелодаљени каквоћом употребљених речи. Пошто је оптужени самој званичној радњи придао епитет „наопаког решења", дозволио је себи слободу, да се непосредно адресује на доносиоца решења неодмереним изразима багателисања „е мој г. гтомоћниче, не иде песма на тај глас", додајући да је ударио кришм иужем свога гтретходника; дакле речима, које по тону и каквоћи нису од употребе ни у обичним озбиљним односима, а најмање у званичним представкама једног правозастугшика." „Побуде примедаба Касационог Суда, потичу из неоправдане поставке о истоветности услова за констатовање званичне и приватне увреде; а међутим је и сувише увиђавна оазлика измсђу аукшоришета власти или закона с једне, и ариваише часши с др\ге стране. Док се код потоњих, за постојање кривице гражи доказ о бешнашћу или грдњи, код првих је довољна за осуду у смислу §§ 103. и 104. каз. законика свака неиристојностс била она ма у ком облику. „Овде има те непристојности, као што је показано, у исмевању или омаловажавању званичне радње употребљеним неодмереним изразима; и зато је оптуженик крив." Одлуком Опшше Седнице Касационог Суда од 10. марша 1900. Бр. 2188. одржане су примедбе одељења. 26. Квалификација де/ш, по представци незакдетог ту^иоца. Одлука Опште Седнице Касационог Суда од 19. ф^бруара 190.1. Бр. 1074 Примедбе Касацион^г Суда 1 одељења од 26, јануара 1900 Бр. 738. „Аиелациони Суд иогрешио је, као и првосте-