Branič

79

парчају, онда је суд требао да по закону оцени: је ли могао одбити тужиоца од његовог тражења. „Пропис § 121. грађ. зак. вели: да што год деца под родитељском влашћу и под његовом управом прибаве то прибављају својим родитељима а не^себи и са таквим имањем сопственик је властан по § 211. грађ. зак. да по својој вољи за живота располаже и свакога отуда искључи. „Изузетак од тога по § 122 грађ. з.:к. односи се само на оно имање, које деца изван родитељске управе и то својим трудом, поклоном или другим засебним начином стеку или прибаве. ,,Према томе кад и сами тужени своје право не оснивају на пропису § 122. грађ. зак., већ су исто заузели и држе по том основу, што и они полажу право на исто по томе, што су и они на истоме радили и заједно га са тужиоцем стекли, — онда је суд требао да оцени, је ли њихово право умесно по § 121. грађ. зак. Апелациони Суд не усвоји предње примедбе и налазећи, да је његова пресуда на закону основана, изјави против разлоге у следећем: „Примени §§ 121. и 122. грађ. зак., као што Касациони Суд горњим примедбама то хоће, Апелац. Суд налази, да у случају овога спора не може бити никако места, што по гласу § 123. грађ. зак. само се оно имање и приновак сматра да је родитељско у смислу §§ 121. и 122. грађ. зак. које малолеита деца под родитељском управом стекну, а кад су тужени по признању самог тужиоца и поднесеним крштеницама били пунолетни, далеко пре пре дана поднесене тужбе, онда према § 123. грађ. зак. све што су од дана аунолетства у очевој кући зарадили и иривредили њима и приаада, а што су и после пунолетства остали у очевој кући, имају се сматрати као задругари а никако као деца деца у смислу §§ 121. и 122. грађ. зак". Касациони Суд у својом општој седници од 4. октобра 1895. Бр. 9914. нађе да су примедбе одељења свога умесне, и зато их одржи у снази.