Branič

910

Б Р А Н И Ч

се на њих примсњивали назадни и несносни турски закони, Сзмо зато што се налазе ван своје отаџбине. Они имају више рачуна, да се њихов лични статус регулише и у иностранству по босанско-херцего вачким законима, пошто они много више одговарају модерним правним принципима и њиховим потребама. За потврду нашег мишљења навешћемо најзад и овај разлог, који није без вредности. Претпоставимо, да је неки Босанац умро у иностранству, да је остађио имања и у Босни и у земљи где је умро и да је та имања расподелио тестаментом чија се законитост оспорава због правне неспособности тестаторове. Ако бисмо сада допустили да стране судије у парници примене турски закон, као домаћи закон с!е сишб-ов, онда бисмо дошли до немогућих и нелогичних резултата. Јер ако је турски закон о личном статусу различан од босанско-херцеговачког закона у истом питању, може да се деси, да тестаменат на пр. има законске вредности у земљи где је с1е сшиз умро а нема је у Босни. Ово би се морало десити, ако би тестатор био правно способан по турском закону, који су судије примениле, а неспособан по босанскохерцеговачком. Из тога би следовало, да би добра у земљи где се води парница била дата тестаменталним наследнипима, а добра која се налазе у Босни добили би интестатски наследници. То би био алсурд, па ипак он је могућ, ако се не усвоји наше гледпш:е, пошто се иначе могу евентуално применити у истој материји два различна закона, турски и босанскохерцеговачки. Први закон, као домаћи закон Босанаца и Херцеговаца, примењивао би се, као у претходном иримеру, у ин странству, док би се у Босни и Херцеговини морао применити босанско-херцеговачки закон, којим је Аустро-Угарска у окупираним немљама заменила турски закон. Ова моћ Аустро-Угарске