Branič

922

Е Р А Н II Ч

цилирани у окупираним провинцијама. Да објаснимо ово. Ова друга категорија турских поданика (и рођених и домицилираних) сачиња°ала јз готово целокупно становништво Босне и Херцеговине. То беху, као и сада, стари становници српске царевине, који су, допавши турскога ропстна, постали турска раја. Они су и под Турцима остали детентори своје земље, задржавши је под обавезом да илаћају годишњи данак својим господарима турским агама. Притисак, који су ови вршили над Хришћанима и непрестано увећавање дажбина изазваше још у XVII веку нереде. Ти су се нереди претворили у XIX веку у праве побуне, које су једна за другом избијале до 1875. када је општи устанак, најпре у Херцеговини а затим у Босни, изазвао интервенцију руске војске и Берлински Конгрес. Пошто је Аустро-Угарска имала, на основу мандата добивен .Л' од Европе, да утврди мир у овим земљама, и пошто су нереди, које је имала да угуши, били само последица рђаве организације правних и политичких односа између турских ага и српских чивчија, који су сачињавали главни елеменат у Босни и Херцеговини, довољно је било да се њој за извршење тога задатка да потпуна власт само према том огромном делу босанско-херцеговачког становништва. Није пак имало смисла ставити под потпуну власт Аустро-Угарске и оне турске поданике, који су били само домицилирани у Босни и Херцеговини, пошто је њихов број био веома мали, а нису имали ничег заједничког са босанско-херцеговачким нередима. Још се чогло разумети, да се они ставе под обавазну силу закона, који регулишу јавни поредак и реални статус, а коЈе је ова држава издала за окупиране земље: али ићијош даље и сасвим их извући испод султановог сувере-