Branič

О ПРАВНОМ ПОЛОЖАЈУ БОСАНАЦА И ХЕРЦЕГОВАЦА 941

тр1 овинског у\ ивОра на све земље из аустро-угарског царинског савеза, обухватио и Босну и Херцеговину, које су по закону од 20. октобра 1879 год. ушле у овај савез. У осталом и факат да су српски делегати знали за тај закон не може, као што смо објаснили, послужити никако као аргуменат у корист тумачења које Аустро-Угарска придзје члановпма 2. и 16. трговинског уговора. Али је гакође могуће, да су српски делегати заборавили или никако нису ни знали, да су и окупиране. земље у царинском савезу са Аустро-Угарском. У том случају аустро-угарски пуномоћници нису без сумње пропустили, да одржавају српске делегате у овом незнању или заборавности: у њиховом је интересу било да пажњу српских делегата скрену са ове тачке, бојећи се да ови, ако би открили намере својих сауговорача, не учине какве резерве у погледу Босне и Херцеговине. Српска влада, бнло да је изгубила из вида закон од 20. октобра 1879. год., било да се ослањала на држање аустро-угарске владе, које је, као што смо раније видели, било свагда у корист султанових права односно Босне и Херцеговине, сматрала је за непотребно, да нарочито изузима ове земље из примене чл. 2-ог трговинског уговора и ратификовала је уговор без замерке. И тако је Аустро-Угарска успела у својим намерама. Она ннје дуго чекала, да истакне своје тврђење, како је српска влада, не ограђујући се ни најмање у питању о Босни и Херцеговини при закључивању трговинског уговора, виртуелно пристала да се важност овога уговора, у свима деловима распростре и на окупиране земље, не изузимајући чак ни одредбу из чл. 2. о приватним правима поданика држава уговорница. А ово пак према претенсијама Аустро-Угарске треба да се разуме тако, као да је Ср~