Branič

КРИВИЧНО ПРАВО

951

интересима приватних лица и никакве зависнооти од њих. Држава се одриче од примене казне стога, што, по истеку већег иериода времена, не налази више оенова за њену примену. Држава при том, тежећи својим сврхама, ни у колико се не ограничева тиме, што благодарећи институту застарења пренредени кривац, који је умео да прикрије своје кривично дело долази у згоднији положај, него човек који је драговољно признао извршено кривично дело; тиме, што последњи може да се нада само на незнатно смањивање казне, а први се ослобођава са свим од казне. Из такве природе кривичног застарења неиоередно потичу следећп закључци: ирво, застарење мора имати значај при свим кривичним делима, како но кривичним делима од мање важности, тако и по тежим делима; друго, рокови застарења морају се удешавати према тежини кривичних дела, т. ј. мора.ју бити непосредно пропорционални размерама предвиђених за њих казни; треће, начин живота оптуженог нема за кривично застарење никаква значаја; најзад, четврто, околности, које освежавају, ако се можемо тако изразити, памћење о извршеној законској повреди, доводећи је у ближи однос према органима кривичног иравосуђа, морају да ослабе унпштасајућу силу времена у овој или оној Форми. Као таква околност може бити призната свака радња судске или иследне власти, управљена на отпочињагће и вођење ислеђења против оптуженог или на извршење пресуде, ако је ова већ донееена. У литератури, као што је било горе споменуто, ми не налазимо ма колико задовољавпјућих конегрукција института кривичног застарења. Вбог чега време нчшти кривично исле ■ ђење; где лежи узрок томе -— да ли у личности оптуженог, или у суштини кривичног дела и казне; имају ли ови узроци принцигшелан значај, или су само практички разлози, или обзири кривичне политике; какве су погодбе нотребне за то, да би протекло .време ништило иелеђен.е; шта може томе да смета? — Сва се ова питања решавају у науци веома различито. Писци Француске школе говоре о грижама савести и о сгалном страху, у којима се налази кривац у току целог рока засгарења; тврде, да ови осећаји чине довољан откуи кривца. Немачки нравници понајчешће говоре општим изразиапг о уништавајућој сили времена, које све собом односи у сФеру заборава. Неки писцч полазе од иретпоставке о поправци кривца која је наступила у току рока застарења и, нрема томе, ства-