Branič

НЗВРШЕЊЕ СМРТНЕ КАЗНЕ 389

Симболнзам код смртне казне налазимо и у нас у времену од 1804. до 1858. Прво и особито у томе, што је и за време првог устанка, а особито од 1837. убица убијан нсто онако, како је уморио своју жртву. У пресудама од 1837., 1838., 1842.,. које сам раније навео (§. 1.) видимо, да се строго пази на то, како је убиство извршено. Тако, ако је убица убио своју жртву батином, и он се тако убија; акојујеубио сикиром, ударив је у главу, и он је убијан сикиром ударом у главу. Навео сам (§. 1.) и ону пресуду од 1837., по којој би један убица имао бити убијен сикиром, па, ако остане жив, да се љоме прнкоље, јер је и он нсто тако уморио своју жртву. За тим симболизам налазимо и у томе, што је над убицом пзвршивана смртна казна на истом месту, где је и он извршио убиство. II само место извршења ове казне требало је, дакле, да потсетп присутне на призор извршења злочина. Шта више видимо из поменуте 640. Деловодног Протокола, где се наређује, да се неки Турчин, крадљивац, обеси на сред пута, од куда излазе Турци да краду.

§. 3. Поступање са на смрт осуђеним непосредно пред и после извршења смртне казне. I. Како се је поступало са на смрт осуђенпм непосредно пред извршењем смртне казне у старој српској држави и за време првог устанка, не може се ништа рећи, јер о томе нема никаквих података у сачуваним изворима тадањег Кривичног Права. 0 томе не постоје подаци ни за време од 1815. до 1833. Али пз једног упуства Народног Суда од 20. новембра 1833. 1 о поступању непосредно пред извршењем ове казне можемо видети, како се је поступало и у раннје време — од 1815. до нздавања тог упуства. „Да се у напредак", гласн то упуство, „никакав на смрт осуђени по досадагињем обичају не погуби; сирјеч да се не погуби одмах без ичијег знања, чим се из апса за то поведе, и на место погубљења доведе; но да се близу одређеног ме-

1 Држ. Арх., Народни Суд, № 2700.