Branič

400

Б Р А Н И Ч

ономе о чему и § 141. говори, употребљене су речи: „тужба ће се подићи противу издатеља и преноситеља". § 143 предвиђа, да рок о коме је реч у томе §-у „тече од дана кад је противу њих (претходника) тужба подигнута". А, у § 144. законодавац је био најодређенији, јер се ту наводи тужба на накнаду". . 3. Што се у горе наведеним § §-има забрана нигде не спомиње, већ о забрани — запту — говори специјална одредба, § 148., која после тих § §-а долазн; и што речи у §. 148: „осим мера прописаних за тражење наплате " јасно показују, да забрана не улази у мере притежаоца менице за наплату о којима се говори у прописима који §-у 148. претходе. 4. Што §§. 144. и 147. у којима се набрајају мере које притежалац менице у циљу наплате менице предузима показују, да су овде „позив у суд" и „тужба за накнаду" једно исто, јер у §. 144., поред тужбе за накнаду, нису употребљене и речи „позив у суд", а опет у §. 147., поред „позива у суд" не спомиње се и тужба за накнаду. 5. И што је, напослетку, притежалац менице, протестоване због неисплате, поред права да тражи забрану у смислу §. 148., овлашћен §-ом 153. Трг. Зак. да на издаваоца или на кога од преносилаца вуче повратну меницу, али он ипак, повлачећи повратну меницу, није законом ослобођен, да, у законском року, поднесе суду регресну тужку противу својих претходника за наплату старе менице, ако му у томе року повратна меница не би нлаћена била. На основу наведеног, Касациони Суд на постављено питање решава: Да, по §. 141. Трг. Зак., притежалац менице, протестоване зоог неисплате, има свога претходника да „позове у суд и тужбом за накнаду, у року који тај §. предвиђа а да за одржање претходника у обвези није довољно то, ако би он, у томе року, тражио забрану на покретност меничних дужника у смислу §. 148. ист. зак.