Branič

0 КРИВОКЛБТСТВУ И ЛАЖНОМ СВЕДОЧЕЊУ 5бб

може и не може да поспужи као доказно средство, дакле да постоји као века илузорна установа, какву на сваки начпн наши закони нису могли одобрити. — Што се тиче гледпшта са којег се заклетва има да сматра као светиња, против тога нема шта да се примети, само што ,је наш закон, стављајућп је у ред доказаних средстава, њу у друштвене односе уврстио у ова акта, која носе значај јавног поверења, те са повреде само овог може бити речи о кривиди, а не са религиозног гледишта, јер, од овог полазећи сваки онај, који се крпво закуне, па ма то немало никаквог значаја, морао би битп кажњен, што се из духа нашег закона не може извести. — Касадиони Суд у својој општој седпицп 7, јуна бр. 2267 1884. год. расмотрио је ове противразлоге Апелационог Суда, па је нашао: да су примедбе 1-ог одељења Касационог Суда, које су дате на горње решење Апелециопог Суда бр. 649 на закону основане. 1 2. случај засупа иротивно гледиште усвојеном у првом случају: да кривоклетство постоји, ма да у грађанској парници известан акт не би вредио као доказ о • околности. о којој је заклетва положена. Оноутврђује: да кривоклетство не постоји, ако Је заклетва положена супротно садржини исправе, која не одговара пропису § 192 гр. с. п. Разлика у року од 1б година између расправе ова два случаја и промена у судијама допринела је, да се прп расправи овог другог случаја стало на правилно становиште. — Ствар је била у овоме: „За једнпм столом у сеоској крчми седела су њих тројица и играли карата: Један од те тројице изгуби све паре, и запште од механџије новаца на зајам. Овај му пе хтедне даги, док му не изда обвезу. Па како је тај трећп Н. био неппсмен, умоли он једног од „кпбицера" да му исту напише. Вели. да је томе „кибицеру" Ж. наредио, да обвезу напише у том смислу, како ће он механџпји вратити за седам дапа позајмљене три банке пли 10 мет. кукуруза. Ж. је написао обвезу, и потппсао наредбодавца, назначившп, „да је Н. продао механџијп 10 -мет. кукуруза за три банке", предао је Н-у, н овај пред сведоцима. не зпајућп, како обвеза гласи, исту по пријему 30 дин. предао механџији. Доцније Н. је вратио поверитељу позајмљенп новац, но овај се истим не задовољи, већ тужи Н-а општинском суду, тражећи, да му издавалац обвезе преда кукуруз. После дуже препирке питање се ово расправи клетвом. којз, бн досуђена Н-у, који ову и положи. — На претресу се оптужепп Н. бранио, да он достављачу није казао да напише обвезу у оном смислу, како је пста паписана, према томе да се пије криво заклео, а његов бранилац је изјавио, да исправа нема вредности, јер не одговара пропису § 192 гр. с. п., па отуда да нема ни дела кривоклетства. — Првостепепп Суд осудио је оптуженог Н-а на казну са разлога: Испптанпм сведоцпма утврђено је, да

1 Овај је случај опширније оштампан у књпзи Ст. Максимовић „Нова Збирка" II. бр. 92 стр. 162 сл.