Branič

КАЗНЕНОПРАВО

101

шта више оне се, као повреде доброг обичаја, даду замислити и у случајима, где су оне обе личности већ изгубиле своју полну част. 1 Блудне се радње кажњавају тек ако постоје друга обележја. После овог излагања о значају блудних радња у опште, да пређемо расправи деликта: предузимању блудних радња од стране извесних личности, које уживају нарочито поштовање. I Саставни елементи дела. А. Активне и пасивне су личности: 1. Старатељи, — и њихове пупиле. Ако нема власти на личност пупиле, то је он само помоћни старатељ. Он има само да, се брине, да се управа имањем правилно врши. За њега пупила није његовој бризи поверена. Он не долази дакле у старатеље, на које је закон мислио. (Упор. пруски закон о старатељству од 5. Јула 1875. год. § 31). •2. Усвојитељи или хранитељи — и њихова деца. Просто храњење није довољно да створи однос хранитељски; овде се тиче трајног односа, који је по правима и дужностима сличан родитељском. У оним земљама, где је постанак таквог односа условљен закључењем извесног уговора или другим законским погодбама, морају ове законске погодбе да буду испуњене; али где постанак није везан за законске погодбе, где за хранитељски однос у опште не постоје законски прописи, ту може овај однос такође чисто фактички постати. 2 3. Свештеници, учитељи или васпитачи. — и њихови малолетни ђаци или питомци. 1 Ц. С. од 23. фебр. 1880: „Блудне су радње све радње које грубо вређају у полном погледу поштење и приетојност; али није потребно да ее радња било директно било индиректно односи на задовољење полног нагона, нити је од утицаја за постојање дела месно схватање, које собом доноси, да се извесна објективно блудна радња, обично као таква не сматра". У доцнијим одлукама Ц. С. захтева се за појам блудне радње мотив похотљивости. Знање учиниоца, да је његова радња блудна, нпје довољна; мора поред тога да постоји и „блудна намера". Чему води ово схватање, показује нам његова примена, какву налазимо на пр. на стр 77—80. у св. 28 Одлука Царевинског Суда. 2 У овом смислу одлучио је Ц. С. 28. окт. 1882, модификујући своје раније гледиште: исто тако 11. фебр. 1884. Упор. Ц. С. од 18. нов. 1886 и Ц. С. од 10. апр. 1890.