Branič

0 КРИВОКЛЕТСТВУ II ЛАЖНОМ СВЕДОЧЕЊУ 557

пак састоји се у лажности исказа заклетве сведока (или вештака) пред судом било у грађанском или кривичном предмету, док се појам кривоклетства, као што је споменуто, односи искључиво на лажност исказа у сопственој ствари, дакле иа лажну или криву заклетву парничара (§ 266 I. к. з.) Наш законик је сам донекле томе крив, што се појавило једно погрешно схватање, јер појмове ових дела није тачно један од другог одвојио, нарочито пак тиме што у § 267 каже: Ко се „криво закуне" у казненим предметима. Услед оваквог његовог изражавања може да настане сиорно питање о томе: да ли се прив. тужилац у кривичној парници, акојелажно иод заклетвом нешто псказао, има казнити као парнпчар (по § 266 I. одељ) или као сведок (по § 266 II одељ. или по § 267 к. з.). Овде треба двојити улогу тужиоца с погледом на два дела његовог исказа: прво, онај део који говорп о начину нзвршења дела, и други, о величини штете, па а'ко је I део лажан треба га казпити по § 267 к. з. као сведока, који је својим лажнпм исказом припомогао утврђењу природе и квалификације дела и допрпнео утврђењу кривичпе одговорности, а ако је други део лажан, онда га треба казнпти као иарничара по § 266 јер се оп по том делу јавља кап у грађанском спору, који се због несумњивости потражпвања расправља истовремано са кривичним делом. Но свакојако да се ово мишљење може критиковати и захтевати у оба случаја кажњење по пропису за сведочење у крнвичннм нредмеунма. 6. У иогледу кривичне одговорности приватног тужиоца као лажног сведока или.иарнпчара појављује се као важно још једно питање. Тако ио чл. 5. зак. о пакнади штете учињеие злонамерном паљевином, величину штете утврђују 3 вештака, но у случају, да је не могу онн да утврде, количину штете опредељује заклетвом оштећени, коју заклетву полаже оштећени код полицпјске власти пред свештеником (чл. 8. пом. зак.) док је по чл. 9. истог зак. дато право првостепеном суду, да умери оштету, коју оштећени закдетвом определи, под тим условом, ако општина наведе разлоге, да је оштета претерана тј. да оштећени није заклетвом истину утврдпо, дакле да се криво заклео. Из овога се види, да наш законодавац ни овде није остао доследан свом ранијем схватању о карактеру заклетве као светиње, кад он допушта да се оно што је средством тог светог средства, заклетве, од