Branič

546

Б Р А П II Ч

налаже на случај, да се на други начин не може да утврди вредност сиора или кад није довољно доказана, као што је случај и код друге две наложене заклетве. Други одељак овог § 266 усваја казну из I. одељка за сведоке и вештаке, у грађанским предметима, који неистину сведоче или неистинито мишљење даду и то заклетвом утврде или, пошто су се заклели, неистинито сведоче или лажно * мишљење даду против своје савести и уверења. Из овога се одељка види, да је законодавац из обзира, што није био на чисто, који ће начин заклињања усвојити у грађанским предметима, да ли полагање заклетве пре датог изказа или мишљења или после, и споменуо, да то сведочење или давање мишљења бива, пошто се сведок или вештак закуне: но томе је по значају раван и случај, кад сведок неистиниту сведоџбу а вештак лажно мишљење заклетвом по■ тврди, дакле, да се заклетва може положити и после дате сведоџбе и мишљења. Изрази које закон унотребљава у овом § јесу: „са знањем крпво закуне", „ противу своје савеспш и уверења неистинито сведоче или лажно мњење иоднесу", и „са знањем уч^њену неистиниту сведоџбу или поднешено лажно мњење заклетвом потврде", из чега видимо да је заједнички захтев и код једног и другог дела лажне заклетве из § 266 к. з. да је клетвеник знао, да заклетвом неистину представља као истину. Израз „противу своје савести и уверења" не значи ништа внше но „са знањем" које знање претпоставља постојање савести и уверења о неистинитостп факта, који се заклетвом као истинит представља. БоШз код овога дела из § 266 састоји се дакле у знању парничара, сведока или вештака, о неистинитости факта, који заклетвом као истинит суду иредставља. 2. Ма да је ово питање о (1о1и8-у код кривоклетства проста ствар и ма да његово утврђење не прави науцп много тешкоћа, пошто је врло велика вероватноћа, да онај који што сведочи или у својој ствари као парничар показује, под утисцима религиозног карактера заклетве и опомене судске да истину говори, буди у себи све успомене и труди се да претстави нраво стање ствари, н кад се доцније било његовим признањем или писменим исправама или чим другим утврди сунротно стање, готово је искључена могућност да је нрво казивање учињено без знања о лажности, већ по-