Branič

Страна 26.

„Б Р А Н И Ч

Број 2.

и Бранко посведочили су, да је оптужени купио тужитељки као својој вереници сав потребан намештај за једну собу; и даље кад се поднетим лекарским уверењем утврђује да је тужитељка пре овога била невина девојка (уп§о ш1ас1а), али када се њено казивање поткрепљује још и писмом оптуженог у коме изјављује да се држи дате речи и пита тужитељку за кућу, — онда је према свему овоме суд био дужан, не упуштајући се у детаљну оцену сведоџбе сведока по § 161 кр п., да оцени: дали у таквој радњи опт. Ристе има уопште кажњивог дела и да ли има довољно основа да је опт. учинио дело за које се оптужује. А при оцени питања о томе да ли постоји и дело из § 187 кр. зак. суд треба да има у виду да се за постојање овог дела захтева да „ко женску преваром или силом одведе, било да је принуди да се сам са њом венча или д1 у блудном сношењу са њом живи, било да је другоме на исту цељ преда". Ово дело одвођења двојако је: или је произведено силом, или преваром. У првом случају, последица је силе принуда у правом или ужем смислу; а у другом случају, кад је, дакле, дело произведено преваром, т. ј. лажним представљањем или обећавањем које може да обмане неког те да само услед тога следује позиву, ово следовање такође није драговољно него је учињено под утицајем тога лажног обећања, дакле опет принудно у обичном или ширем смислу појма принуде, како је то узето у § 188 каз. зак... Првосгепени је суд поступио по овим примедбама и оптуженог ставио под суд и у притвор за дело из § 188. к. з. Али, после извиђаја на главном претресу, првостепени је суд нашао, да у представљеној радњи оптуженог Ристе, нема дела из § 188. каз зак., па га је својим решењем пустио испод суђења, а прив. тужитељку за накнаду штете упутио на редовну грађанску парницу, осудивши га само на плаћање кривичних трошкова, пошто је тужени својим поступцима изазвао кривично ислеђење противу себеПо жалбама државног тужиоца и заступ. прив. тужитељке, овај је предмет дошао поново пред Касациони Суд, али сада не у I. одељење, које га је раније расматрало било и по њему дало напред изложене примедбе, већ — противно до сада утврђеној пракси — пренет је у IV. одељење, које је, решењем својим од 2. јуна 1924. Бр. 5297, без икаквих измена, оснажило горње решење

првостеп. суда; и, на тај начин је дефинитивно окончан овај кривични процес, који је и у нашој јавности, у своје време, био изазвао велико интересовање. Нећемо се овом приликом упуштати у испитивање разлога са којих је предмет решен у IV. у место у I. одељењу, нити обраћати пажњу на извесне инсинуације заинтересоване стране; али, с обзиром на то, што се овакви случајеви често појављују на расправи код судова, услед оног традиционалног обичаја нашег народа: „прво жену у кућу, па онда венчање", — то се морамо позабавити овим питањем, а ово у толико пре, што се слични конкретни случајеви неједнако расправљају код наших судова. Одмах ћемо напоменути да је горенаведени конкретан случај по нашем убеђењу, расправљен на погрешном разумевању § 188 каз. зак. Јер, одвођење као кривично дело из поменутог законског прописа, састоји се у употреби било силе, било преваре према женској у намери да се она одведе и принуди на венчање. или на живљење у блуду са извршиоцем дела или којим другим лицем. За постигнуће циља потребно је дакле према наведеном зак. проиису, да се као средство употреби било сила, бало обмана—превара. Па и у случају кад има саизвољења при ватне тужитељке на одвођење и обљубу. ипак сам тај факт, што је одводилац по извршеној обљуби прив. тужитељку напустио и отерао, обелодањује непоштену намеру његову и превару за одвођење у циљу извршењч обљубе. Па кад стоји то да је одвођење извршено на преваран начин, и сама ибљуба извршена је на преваран начин, те је таква радња кажњива по § 188 к. з. Према томе, кад је, у напред цитираном конкретном случају, оптужени Риста обећао тужитељки Радмили: да ће се са њоме венчати, одвео је у свој стан и почео живети са њом у блуду, а она на то присгала очекујући да он испуни обећање и венча се са њом те је он после извесног времена, уместо тога, њу' отерао од себе, — онда је у таквом поступку очигледна превара оптуженог према тужиљки Радмили. Пристанак прив. тужитељке на одлазак у стан оптуженога и на интимни живот са њиме, не искљујчуе ни у колико други елеменат дела: принуду. Јер принуда у смислу § 188 к. з. не мора бити само физичком снагом, већ и психолошким путем, што је, у осталом, и једино могуће у случају преваре. Оптужена