Branič

Страна 28.

„Б Р А Н И Ч"

Број 2

онда се по правилима правне теорије о престанку закона има сматрати да се нагода ова односи и на Управу Фондова, јер да је она хтела да Управу Фондова као повериоца задржи у повлашћеном положају, то би у нагоди морало бити изрично предвиђено, пошто је обрнуто тумачење претпоставка, а не један од предвиђених начина у правној теорији о престанку важности закона. Сваки доцнији закон у принципу прећутно укида мења одредбе ранијег закона, у колико су оне противне одредбама доцнијег закона, па било да се оне налазе у коме закону генералног или специјалног карактера, сем ако нису нарочито овим доцнијим законом одржане у важности. Управа Фондова није привилегисани поверилац у погледу стицања залоге, већ само у погледу наплате из заложеног добра. У погледу стицања залоге она стоји у истом правном положају са осталим повериоцима нагоденог дужника, јер и она, као и остали повериоци, стиче залогу не по специјалном закону о уређењу Управе Фондова, већ по општем закону: — Уредби о Интабулацији. Па кад је нагода као доцнији закон за све залоге стечене по Уредби о Интабулацији поставила извесне одредбе на случај нагоде, онда то важи за све повериоце подједнако без обзира на то, да ли који од њих ужива привилегију каквог специјалног закона односно поступка у наплати из те залоге. Иначе, другчије тумачење одвело би закључку, да дужници Управе Фондова немају права на нагоду. А то би био изузетак, до кога се не долази тумачењем, већ би морао бити нарочито прсдвиђен баш у самој Уредби о Нагоди — Најзад, по овоме питању, постоји и мишљење неколицине судија, по коме би се имало претходно да расправи питање: да ли хрватски закон од 28. априла 1916. г. о принудној нагоди ван стечаја, који је проширен на целу Краљевину чланом 13. закона о буџетским дванајестинама за јануар-фебруар 1922. г„ још важи с обзиром на чл. 2. зак. о буџ. дван. за јули 1922. г., или не. Али, као што се из напредизложенога види, већина није хтела да прихвати ово мишљење, очевидно, из разлога: што јој Министар Правде није то ни тражио. Међутим, ми налазимо да је Општа Седница требала, у општем интересу, да донесе своју обавезну одлуку и у погледу важности или неважности поменуте нагоде, ово утолико пре што су нека Одељења Касационог

Суда, у неколико конкретних случајева, већ била доносила своје одлуке на основу поменуте Банске нагоде и то, како изгледа, баш у оном времену када је та нагода престала да важи, према недавно у „Политици" публикованом и одлично документованом чланку г. Д. С. Петковића, адв. овд. Према овоме, пошто су за судове необавезне начелне одлуке Опште Седнице Касац. Суда, за Држ. Хипотекарну Банку неће бити ни од какве практичне важности горепоменуто мишљење Касац. Суда, нити ће се њени интереси њиме моћи заштитити, све док се то питање законодавним путем не расправи, или не издејствује начелна одлука Касационог Суда. ЈизШшз. Један случај окрњења „Законог дела" — §§ 397. и 497. грађанског закона. „Закони део" односи се само на децу (синове и кћери), а не и на унуке или уопште на потомке тестатора. Стараоци масе пок : Милосава Н. Јовановића упућени су на парницу да код надлежног суда докажу да тестаменат пок. Никодија Јовановића нема важности. Да је пок. Никодије имао синове: Живка, Михајла и Милосава, и кћер Миросаву. Да су Михајло и Милосав умрли пре пок. Никодија и оставили од порода и то: Михајло сина Милоша и кћер Лепосаву а пок. Милосав кћер Видосаву. Да је Живко надживео свога оца пок. Никодија, али да је по смрти пок. Никодија и он умро, не оставивши за собом никог од порода. Да је пок. Никодије оставио тестаменат, којим је оставио својим синовима свега по 100 динара и да је окрњио њихов закони део. Тај тестамент гласи: „Моја последња воља је да после моје смрти, моје непокретно имање наследи Миоосава, моја мал. кћи. Мојим синовима да се сваком по 100 динара да, а мојој жени Анђелији да се даде 4000 динара, што ми је донела као мираз. Све покућанство има се њој дати као и сав намештај". Молили су да се овај тестаменат у погледу на Живка и његове наследнике Милоша, Лепосаву и Видосаву огласи за неважећи. Првостепени је суд пресудио био,да се стараоци масе пок. Милосава и Манојла одбију од овог свог тражења, и то са ових разлога; „Субјективно право, као један од главних облика у систему целокупног права, обухвата три категорије праза: лично, имовинско и мешовито. Категорија личних права може се односити или на право према сопственој