Branič

Број 2. „Б Р А Н И Ч" Страна 31.

носно пом. пресуда Апелац. Суда, а оно је у гллвном, овако изражено: Да нема тестамента Никодијева, у тренутку смрти његове били би његови наследници по самом закону његов тада једини живи син Живко и унук Милош од ранијег му умрлог сина Михајла. Право на законско наслеђе немају Миросава кћи Никодијева, коју искључује њен брат Живко; а тако ни Видосава кћи другог, опет пре Никодија умрлог, Никодијевог сина Милосава, јер би Видосава могла репрезентовати свога оца Милосава само у степену сродства према Никодију, али, долазећи на гај степен, она, у погледу пола, остаје, то што је, женско лице, дакле, била би то што и Миросава, кћи Никодијева, те и Видосаву искључио би из наслеђа Живко, онако исто као и Миросаву. Репрезентација није у оживљавању репрезентованога, него у долажењу на његов сроднички степен, зато овде та репрезентација не користи ништа Видосави. Законски наследници Никодијеви били би, дакле, Живко и Милош, који репрезентује свога оца Михајла, искључујући своју сестру Лепосаву онако исто као што и Живко искључује сестру Миросаву и синовицу Видосаву Наследили би по половину Никодијевог имања. Закони део, о којем се говори у § 477 и после њега, јесте: половина онога што би такав наследник као син (односно кћи) наследио да тестамента нема. Ззкони је део Живков, дакле '/ 4 Никодијева имања. а тај му се део по закону не може окрњити тестаментом. Ништа не мења ствзр што је тестаменат из времена док су и друга два сина тестаторова била у животу, јер је овде од значаја моменат наслеђа, а то је моменат смрти тестаторове, и тестаменат све дотле не производи никакво правно дејство. Д-р Јанићије Јовановић. Решење о наслеђу не може се изрицати, док се спорно иитање о квоти удовичког ужитка између удове и наследника покојникових не пречисти путем парнице. Удова је положила претенсије свога права удовичког ужитка на целокупну покојникову заоставштину. Наследници су јој те претенсије као неосноване оспорили и признали јој право само на извесну квоту. Судија за Несп. Дела Прв. Суда за Град Београд, прелазећи преко тога оспоравања,

решењем својим од 23. новембра 1919. год. Бр. 19714 огласио је за наследнике покојникове заоставштине пријављене сроднике под теретом ужитка покојникове удове, без означавања, колика је квота тога ужитка. Касациони Суд примелбама својим од 20. априла 1920. г. Бр. 3611 поништио је, по жалби удове покојникове, решење Неспорног Судије из ових разлога: „Кад се из изјаве удове пок. Н. и његових сестара види, да се питање о количини и обиму удовичког ужитка удове пок. Н. и распростирања овог ужитка и на фидеикомисарно имање, иојавило као спорно, јер наследнице иок. Н. не признају ово право удови пок. Н. ни у количини ни у обиму, у коме га она тражи, већ мање, — онда ово претходно и спорно питање треба расправити путем спора, на који је судија, према наређењу чл. 2 тач. 7. Правила о Поступању у Неспорним Делима, требало, по оцени свих навода и доказа обеју страна, решењем да упути слабију страну на парницу, те да путем спора своје право утврди " Неспорни Судија је усвојио примедбе и по њима псступио, Може ли Државни Савет решавати по министарским решењима против којих је изјављена жалба, кад министар у одговору на тужбу пристаје да изда ново решење и тражи да Државни Савет не узима у расматрање предмет? Н. Н. као пуномоћник Б., М., и Ђ. тражио је од Министарства Народног Здравља одобрење да његови властодавци могу продати из слободне руке апотеку свога оца пок. Л. бив. апотекара, коју су од оца наследили. Министар Народног Здравља решењем својим Ап. Бр. 25432 од 5. маја 1922. год. одбио га је од тога тражења, налазећи да његови властодавци немају права да продају апотеку свога оца, већ да могу продати само лекове и прибор који се у апогеци налазе на које једино имају права, а концесија апотеке има припасти држави. На горње министарско решење Н. Н. је изјавио жалбу Државном Савету 7. августа 1922. г. Државни Савет је доспео тек у фебруару 1924. г. да ову жалбу узме у рад и достави г. Министру Народног Здравља на одговор. Расмотривши жалбу, дагу му у одговор, Министар Народног Здравља, у акту своме Бр. 2931 од 5. фебруара 1924. год. изјавио јеДржзвном Савету следеће: