Branič

Стр. 138.

„Б Р А Н И Ч"

Број 7. и 8.

Пред високим ауторитетима, који су чл. 17. т. 7. закона о устројству трговачког суда тумачили и коментарисали незгодно је — нарочито мени — рећи, да је реч „грађевина" из те законске одредбе погрешно протумачена. При свем том, ја не могу да се отмем једне исповести: од како својим скромним силама настојавам да уђем у област правних наука, мени се све чини да та реч, на ономе месту, у оно време, није могла односити се само на послове инжињера и т. д.; да она тада није означавзла само зграде, што сада означава, него да је означавала сваку израду. Према томе, она обухвата послове свих оних, који се обвежу да „што начине", па дакле и обућара и кројача, и свакога, који се дотичним послом, дотичном израдом, дотичном „грађевином" у форми предузећа бави. Реч „грађевина" била је, тада, реч простога народа (пука) или је скована по угледу на речник простога народа; акценат је у њој мо^ао бити на „е" ; начињена је од глагола „градити", а овај глагол ни тада се није односио нити се сада односи само на зграде. Она је истога рода, коме припадају изрази: „државина" од глагола „држати", и „праћевина од глагола „пратити-послати" (в. § 54. Уредбе о превозу путника и робе на железницама од 1908. год.) „Грађевински уговор" — како га назива Радојчић (у цитираном делу, стр. 353.) није специјалан уговор, за који би важиле специјалне законске одредбе. То је обичан уговор о најму, који се склапа са сваким послеником, који се извесним пословима као предузећем бави. Са гледишга закона, и грађевинар, и кројач, и обућар, и ковач, и колар и сваки други посленик (или „рукоделац" — како их назива закон о пост. суд. у грађ. парницама §471. т. 4.) стоје у истом односу према наручитељу. Издвајати из ове групе инжењере, архитекте и грађевинаре, закону, 1859. год., очевидно није био циљ. Ја се, наравно, не усуђујем да изведем закључак. Али би ми учинило велико задовољство, ако би ова моја излагања била повод да се чује меродавна реч.

II Изрази „свако предузеће грађевина" из т. 7. §-а 17. зак. о устр. трг. суда. по мени, дакле, значе: сви послови једне радње (предузећа), која се обвезује да за опредељену награду у новцу што начини. Исти закон проглашава све послове те врсте као трговачки посао. Одређујући границе надлежности трговачкога суда, закон о његовом устројству разликује два случаја (трећи је ван оквира нашега расматрања): а. — парнице између трговаца, занатлија и банкара, који се односе на уговоре и поравнања због трговине; и б. — парнице између свију (могло би се рећи: ма којих) лица, које се односе на трговачки посао. „Предузеће грађевина" обухвата трговачке послове и, по тексту закона, за парнице због тих послова надлежан је само трговачки суд, па ма између којих се лица те парнице водиле. Ако се остане при тексту закона, а нема разлога да се не остане, онда ту нема апсурдума. Забуну мзже да унесе само то, што је, на пр., за меницу у закону речено изриком: „ма између којих лица", а за предузеће грађевина важи израз: „између свију лица" из §-а 16. Професор Радојичић је разликовао и једностране или мешовите трговачке послове — случај, кад су уговорени послови за једну страну трговачки, а за другу то нису. За оваке случајеве — пише Радојичић (стр. 23.) — тужба се може поднети трговачком суду „само кад се подиже против уговорне стране, за коју је тај посао трговачки." Али ја држим да за овако тумачење нема ослонца у закону. За трговачки посао надлежан је увек трговачки суд, па макар тај посао за тужену страну и не био трговачки. То је, може бити, заштита, коју је законодавац желео да обезбеди предузећу, да му суди његов, трговачки суд. Такав је, бар по моме мишљењу, смисао односних законских одредаба.