Branič

Број 7. и 8.

„Б РАН И Ч"

Стр. 153.

Да ли се једним истим доказима могу доказивати више основа подозрења? Државни тужилац тужио је суду И. што је пуцао на финансијске стражаре у моменту када су ови прилазили његовој кући ради проналажења кријумчарског дувана а у намери да кога од њих убије и тиме осујети налазак кријумч. дувана. Првостепени Суд пресудио је био да се опт. И. за дела покушаја убиства и противстајања власти казни само за дело покушаја убиства са 3 год. робије а за дело бесправног ношења оружја са 6. месеци затвора, Скопљ. Апелациони Суд преиначио је ову пресуду Прв. Суда и пресудио: да се опт. И. за дела из § 156. крив. зак. у в. § 41. крив. зак. и из § 93. каз. зак. ослободи казне из недостатка доказа, а за дело из чл. 3. зак. о држању и ношењу оружја да се казни са 6. месеци затвора. Но IV одељење Касац. Суда дало је ове примедбе: Погрешно Суд налази да се једним истим сведоцима не могу доказивати више основа подозрења, јер за такво своје мишљење нема законског основа, пошто ниједним законским прописом није предвиђено, да су за доказ сваког основа подозрења, кад се они сведоцима доказују потребна два нова сведока, већ се само §§ 238. и 239. крив. п. условљава да њихово казивање мора имати сва својства из § 229. кр. п. и да иначе ничим није у сумњу доведено. Међутим овде није тај случај П одељ. § 239. кр. п. Апелациони Суд није усвојио ове примедбе већ је дао ове противразлоге: Наш Законодавац је у Законику о кривич. суд пост. усвојио теорију законских доказа. Усвајајући њу, он је прописао код свакога доказног средства како количину тако и квалитет доказа, потребан за утврђивање извесне правно релевантне чињенице. Постављајући правила о сведоцима као непосредном доказном средству, Законодавац је у § 229. кр. пост. прописао као правило за пуноважан доказ најмање исказ двају способних сведока, не чинећи никаква ограничења у погледу броја чињеница које се могу утврђивати тим сведоџбама. Законодавац је овакву норму поставио очевидно зато што је непосредно чулно опажање сведока о чињеницама у којима се састоји кривично дело, или у радњи извршења самога оптуженог, довољно поуздан критеријум за правилан суд о једном и другом. Јер, то и такво чулно опажање оставља код сведока јак и трајан утисак. Друкчије је, међутим, За-

конодавац поступио кад је постављао правила о употреби сведоџбе сведока као доказног средства код посредног доказа основима подозрења. Чињенице које сачињавају ове основе, немају директне везе са самим делом нити са радњом извршиоца тога дела. Оне, с тога, не остављају у свести сведока тако јак утисак, како то бива нпр. код сведока очевидаца самога дела, већ су опажања те врсте површнија, лакше се у свести модификују и зато су несигурнија. И зато што је то тако, природно је било да Законодавац код овога начина доказивања буде обазривији и да за доказивање основа подозрења — из којих се само закључивањем посредно, долази до свести о кривич. одговорности оптуженога — потражи и нормира начин за што поузданије утврђивање тих основа, на основу којих ће се после и евентуална осуда имати да изрече. Руководећи се тим разлозима, Законодавац је у § 239. кр. п. и оставио правила о доказивању основа подозрења сведоцима, која одступају од правила код непосредног доказа њима. Наиме, он је у II ставу овога параграфа прописао да се и само поједине околности, из којих се састоји један основ подозрења, ради веће сигурности за проналазак истине, морају доказивати од разних сведока, а не допушта да се оне могу доказивати сведоџбом само једнога сведока; исто тако и у III ставу је прогшсао да је, када постоји више основа подозрења него што закон тражи за доказ о кривици допуштено доказивање тих основа појединим сведоцима, само они морају такође бити разна лица: само у таквом се случају исказима сведока о њиховим чулним опажањима може поклонити вера. Исти тај горњи разлог, који је овде диктовао овакве прописе о утврђивању основа подозрења сведоцима, т. ј. површност опажања појединих чињеница, које немају директне везе са сашм делом, ни са радњом оптуженога, од стране сведока, и стога несигурност њихових сведоџаба у овим случајима — тај исти разлог постоји и у случају кад се исказима двају сведока утврђују основи подозрења у броју колико их закон најмање тражи за пуноважан доказ: и овде као и тамо, потребно је да су чињенице опажене од што већег броја лица да би се на основу њих могао поузданце изводити закључак на истинитост онога о чему се ради у кривич. спору. И пошто тај исти разлог постоји у оба случаја, логично је закључити да је законодавчева намера