Branič

Стр. 158.

„Б Р А Н И Ч"

Врој 7. и 8.

о ненадлежности оснажити и онда парнична страна има сама да бира други надлежан суд. Кад га изабере, па у случају да се исти суд огласи ненадлежним за расправу истог спора, онда ће тек Касациони Суд рећи ко је од њих два надлежан. Кад је пак, као у овом случају, подношење жалбе везано за рок, онда решење о ненадлежности које Касациони Суд оснажи повлачи ништење бенефиције рока и ту форма ништи материјалну страну спорног предмета. Ма да је све ово ван дискусије и сматра се правном аксиомом, ипак је друкчије поступљено у овом спору. Шго је најинтересантније, Касациони Суд је предње решење прв. суда за град Београд оснажио и тиме му дао презумпцију с1е јиз и с!е јиге да гез јисНса!а рго уеп1а!е ћаћећич То никако не значи да је све онако како је то сад у извршном решењу прв. суда за град Београд бр. 15.464. од 1. маја 1925. год. изнесено и да се са њиме Касациони Суд слаже, већ просто на просто, исти Касациони Суд, сматра, да не треба да се задржава на неким стварима које задржавају окончање спора, а пресуде избраног суда треба брзо и јефтино решавати. Резултат његове одлуке је исти: незадовољна страна је одбијена од свога тражења. Само разлог није могао бити исти : јер као неблаговремена, жалба је имала бити одбачена од прв. суда за град Београд. Међугим, она је одбачена после оцене навода у њој изнесених. Гјрактично, Касациони Суд је имао право, кад је спор дошао у ову фазу. Теоријски, ствар би се могла дуго дискутовати и ми сумњамо да би у тој дискусији преовладало мишљење прв. суда за град Београд, односно Касационог Суда. Д-р Видан О. Благојевић адвокат.

Ко је надлежан за расправу бранног спора неправославних лица, кад су она наши држављани? Пре месец дана лице А. поднело је тужбу код Првостепеног Суда у Б. противу своје жене Б, тражећи развод брака, пошто га је његова жена напустила и одала се неморалном животу. У тужби је навео, да су он и његова жена лутеранско-евангелистичке вероиспо-

вести, и да су по прописима исте вере венчани 1903. г. у лутеранској цркви у Берлину. Заступник тужиоца А. припремио је све што је потребно за решење пом. спора, а све у см. уредбе од 1861. од 7.-XII В. ЈУЗ 2444 (В. § 99. грађ. зак.) на којој се тужбено тражење и заснива. На прво рочиште странке су привеле свештеника своје цркве, што је неопходно било потребно ради извиђања спора, јер је свештеник по своме позиву најкомпетентнији да покаже законе своје вере. Парох је изјавио: да је по прописима евангелистичко-лутеранске вероисповести, раздвојен живот супружника од трпезе и постеље, као и међусобна мржња, довољан разлог за развод брака. Кад се затим приступило утврђивању тужбених навода, странке су доиста у основи доказале, да између њих постоји и мржња, и раздвојен живот од трпезе и постеље. У тужби је напоменуто, да је исти суд 1898. год. имао сличан случај и да је тај спор решио према постојећој уредби од 1861. год. Кад је све тако лепо сервирано суду од стране парничара, суд је требао само да се мало више и трезвеније удуби у наше позитивно законодавство, па да овај спор по закону расправи. Али, суд то није урадио, већ је се на брзу руку, не размишљајући много, огласио да није надлежан за расправу овога спора. Овако погрешно решење суд је донео зато, што је погрешно интерпретирао чл. 130 Устава. По чл. 130 Видовданског Устава: „Привремени закони, уредбе, правилници и решења Министарског Савета и друга акта и одлуке са одређеним роком трајања, законског значаја издани у времену од 1. децембра 1918. год. до дана проглашења овога Устава, важе и даље као закон, док се не измене или укину. У року од месец дана од проглашења Устава, влада је дужна спровести све привремене законе, уредбе и т. д. са одређеним роком трајања, зак. значаја, Законодавном Одбору на преглед." Овде је законодавац мислио на она зак. решења, уредбе и т. д. које су издане од 1. децембра 1918. год. до проглашења Видовданског Устава. Суд је сад сматрао, пошто је већ погрешно разумео на које се уредбе и зак. решења односи чл. 130. Видов. Устава, да је пом. уредба од 18б1.којом се регулишу брачни спорови неправославних лица, кад