Branič

БРАНИЧ

Година XI. Београд, фебруар—март 1926. Број 2. и 3. уредништво: књегиње љубице бр . ц. издавач : КЊИЖАРНИЦА „ИОЛЕТ"

ПОЈАМ ТУЂЕ СТВАРИ ДР. ТОМА ЖИВАНОВИЋ професор београдског универзитета.

I. Да би могла бити објекат кривичних дела на ствари (крађе, утаје и т. д.), ствар треба да је туђа за извршиоца. Ствар је за њега туђа онда, ако је својпна неког другог лица, т. ј. ако неко други има на њој право искључивог вршења господарстваТ) 1. Питање о својини, као питање приватно-правно, има се решити према одредбама Грађанског Законика. Самостални, кривично-правни појам својине („кривичноправна својина") не постоји, као што се је некад узимало. 2 ) 2. Питање о својини се има решавати према грађанском праву места извршбња кривичног дела. 3 ) То је опште мишљење, за које Втс1ш% вели да на овај начин нијетачно изражено. Треба, вели, рећи, да за решење питања о својини важе на месту дела меродавне одредбе о месној владавини приватноправних начела. 4 ) Но овим је речима у ствари мисао изражена на исти начин као и општом формулом, само с излишним описом. 3. Не чини се никаква разлика међу стварима односно лица, у чијој су својини. Без значаја је дакле, да ли ј° сопственик какво физичко или правно лице. 5 ) 4. Није потребно да извршилац или ма ко други зна, коме припада узета ствар. Довољно је, да постоји извесност, да она не припада окривљеном, и да није гез пи11шз. 6 ) Тако постоји крађа, кад је ко узео у ') Овај елеменат је био изражен у римској дефиницији ћнЉнп-а : Јиг1ит ез! соп1гес4а{јо {гаис1о1о8а геј аНепае. -) Уп. ВтсИп" 1256. ') Уп. ОШгаизсп § 242, 5, НаЛиг§ег 194, Ргапк § 242 III, Мегке1 Н. Н. 3, 635. 4 ) 1 256. °) Уп. НШзсКпег. '') Уп. Оагдоп аг1. 379, п° 388, МегкеГ Н. Н. 3636, ШпЛтв /262, Нагђиг@ег, 194, Нспзскпег Ргеизбјзсћеб §1га!гесћ1 424. В. и ОаггаиА 5406, ЈЕНапсће 5 п° 484 (довољно је, веле, утврдити, да узета ствар не припада окривљеном) и француску судску праксу, коју они цитирају.

гостионици туђ штап, и ако се сопственик истог није пријавио. 5. Без значаја је, да ли је сопственик узете ствари свестан свог права својине на истој или не, јер је и постојање права својине независно од овога. 1 ) 6. Без значаја је то, што би притежање ствари од стране сопственика исте, или туђе ствари од стране неког другог лица, било противправно или би чак сачињавало какво кривично дело. 2 ) Тако могу бити објекат фалсификоване животне намирнице, лажан новац или роба, чији је унос забрањен. Добро, које се од кривичних дела на ствари штити, је својина, а постојање ове је независно од горе наведеног, па, доследно, мора од тога бити независно и посгојање поменутих кривичних дела. 7. Без значаја је, наравно, начин, на који је прибављена својина ствари. II. Спорно је питање, да ли се ствар, која се' налази у својани, два или више лица, има сматрати као туђа за сваког појединог сопственика и према томе да ли би постојала н. пр. крађа, кад би ко од њих узео из туђег притежања ову ствар целу или један њен део. Постоје о овоме три мишљења: 1. Према готово општем и једино умесном мишљењу ствар у сасвојини има се сматрати као туђа за сваког појединог сасопственика. У случају сасвојине, вели се у прилог овога мишљења, сваком поједином сасопственику припада само један идеалан (а не материјалан) део (н. пр. једна петина, шестина, десетина), како на целој ствари тако и на сваком њеном, и најмањем делићу, дакле само један неодређен део, те су према томе како цела ствар, тако и сваки њен делић туђи за њега, у колико му не ') Уп. Мегке1 Н. Н. 3636, Шапске 5 п° 484. -) Уп. Оаггаи(1 5. 402.