Branič

БРАНИЧ

Година XI. Београд, април—мај 1926. Број 4. и 5. уредништво : књегише љубице бр. 11. издавач : КЊИЖАРНИЦА „ПОЈТЕТ"

АНОМАЛИЈЕ У НАШЕМ ЕГЗЕКУТИВНОМ ЗАКОНОДАВСТВУ ДР. РИНАЛДО ЧУЛИЋ АДВОКАТ.

Под егзекутивким законодавством разуме се скуп законских прописа, који нормирају онај период грађанског судског поступка, у коме се тежи за тим, да се одлуци судској принудним путем прибави важност, ако осуђена страна није драговољним извршељем судске одлуке учинила такву принудну меру непотребном. Овај период грађанског судског поступка јесте потребна допуна првом периоду судског поступка, који се зове „суђење" и коме је само циљ, да се извиди и сазна којој парничној страни припада спорно право. Без егзекутивне процедуре суђење не би имало практичног дејстза, јер би судској одлуци недостајала потребна санкција. С тога сва законодавства, нормирајући судски поступак у грађанским споровима, садрже и специјалне прописе за извршење судских одлука, било' као интегрални део самог грађанског судског поступка било, у виду засебне кодификације под именом „егзекутивни поступак". И у нашој држави постоји установа принудног извршења судских одлука, па пошто је наша држава по уставу једна и јединствена држава, морало би се с правом претпоставити да се свака правоснажна одлука нашег суда може и мора извршити на целој нашој државној територији. На жалост, код нас ово није увек случај, јер је довољно да се судска одлука, која је донета од суда у једном правном подручју наше државе, има извршити у другом правном подручју наше државе, па да се само извршење озбиљно доведе у питање. Није редак случај, да је суд једног правног подручја наше државе одбио да пусти у извршење правоснажну одлуку донету од суда у другом правном подручју наше државе. Ова жалосна појава, која баца врло рђаву сенку на наше државно јединство, дала је повода разноликом коментарисању. Чуло се чак мишљење да је ово последица нерасположења или ината

појединих судија. Такве и сличне претпоставке треба а Птте одбити, јер је наше судство ма било у коме крају наше отаџбине потпуно на своме месту. Разлог овој жалосној појави лежи много дубље и мора се тражити у другим околностима, које немају ничег заједничког са субјективним расположењем судије. Прави и једини разлог лежи у самом нашем позитивном законодавству, ма колико парадоксално изгледало, да закон може парализовати правно дејство извршних судских одлука и успешно ометати њихово извршење. Проглашењем нашег народног и државног јединства, које је Видовданским Уставом добило своју коначну законску санкцију, остала су код нас и даље на снази сва она разна законодавства, која су се затекла у појединим крајевима, који данас сачињавају нашу велику уједињену отаџбину. Тако ми данас, на пољу приватнога права, имамо у нашој држави србијанско, аустријско, мађарско, босанско-херцеговачко, црногорско, специфично хрватско и војвођанско право, и сва ова законодавства су данас наши закони јер смо их ми као такве — и ако само привремено — рецепирали и изрично им важност признали. Према томе наша држава је данас подељена у 7 разних правних подручја са разним законодавствима и разним правним системима. Ако се дубље посматрају сва ова разна законодавства, опазиће се да у оним правним подручјима наше државе, која су раније била у склопу Аустро-Угарске монархије, ма да у њима важе разна права (аустријско, мађарско, хрватско, босанско, војвођанско), ипак сва ова права воде рачуна о бившој припадности њених правних подручја једној међународној заједници, Аустро-Угарској монархији, те је према томе њихов међусобни однос много ближи него што је то случај у њиховом односу ирема правном подручју