Branič

Страна 186

,Б Р А Н И Ч"

Број 10. и 11.

Али ти регламани имају да одреде не само дужности него и права појединих чиновника и то тако да та права буду гарантована исто тако као што су осигуране и дужности Да се разумемо: претпостављени чиновник нареди на пример једном свом потчињеном чиновнику да у датом случају поступи на начин који се не слаже са законским прописима. У том случеју подређени чиновник има право да га не слуша; не само него он има дужност да га не слуша. И кад га не слуша г њему претпостављени чиновник не може ништа, не само, него ће подчињени чиновник бити крив у случају да се не користи правом да не слуша. Рекло се више пута да се са најоскуднијим законима може добро управљати једном земљом, и да се и са најбољим законима може рђаво управљати. — То је један аксиом који је добар само за лењивце. И он је апсурдан. Има, истина, држава које имају врло оскудне законе — на пр Енглеска, — али су у тој срећној земљи идеје рада и права тако развијене, да она може себи дозволити луксуз неимања педантних детаљних закона. Али код нас где осећаји права, реда и дужности нису бог зна како развијени, апсолутно је потребан један систем детаљних принудних закона који ће попут једне прецизионе машине сам ухватити, као што је већ горе речено, у свој сплет руковаоце административних закона тако да ће они морати да извршују свој рад као да их нека неодољива сила непрестано гура и прати у њиховом деловању. Такви су на пример немачки и аустријски органски административни закони. Док се то код нас не уради нећемо никад имати реда у администрацији, јер је главна мана наше државне администрације неодређеност. Неодређеност у надлежности, неодређеност у односима, неодрођеност и конфузност у свему. Још нешто. У свим надлештвима има две врсте службеника. Службеника који решавају послове и службеника који се баве манипулативним пословима: регистровањем, завођењем аката, преписивањем, вођењем архива и т. д. Код нас су у Србији концептни чиновници донекле правилно постављени на своја места, али су манипулантни чиновници разасути по појединим одељењима и одсецима. То проузрокује два зла: прво је у томе што свако оделење, а више пута и сваки одсек има по неколико манипулантних чиновника који раде искључиво послове тог одељења или одсека, а кад посао у том одељењу или одсеку стаје, паузира и њихов рад и тиме се свакако губи и дангуби, џ

друго је зло у томе што тај систем захтева много већи број манипулантних чиновника него кад би се ти чиновници централизовали. Оно што је до сада речено изгледа да има неки укус неповерења према нашем чиновничком особљу. Међутим то није било у мојој намери. Шта више ја мислим да највеће наше администрације проистичу не из неспреме чиновничког особља него из неодређености односа између државе и чиновника. Ако се хоће да уреди један систем добре администрације треба, наравно, најпре да се донесу добри административни закони и да се створи један добро организовани административни систем; али у исто време треба бити на чисто и са појмом положаја људи којима држава поверава свршавање државних послова. Сам факт да држава њима поверава те послове доказује да ти људи постају тиме државним органима. То треба да буде јасно и самим тим органима а и држави која их поставља. Међутим та јасноћа не може да буде потпуно убедљива док се тим органима не осигура сталност њиховог положаја. Док се то не учини и држава и јавно мишљење долазиће увек у искушење да посматрају те органе експонентима једне политичке странке, а што је још опасније и сами ће ти органи бити склони да с те тачке гледишта посматрају свој чиновнички положај. Осим тога несталност положаја чиновника који нису никад сигурни да неће за двадесет и четири сата бити избачени на улицу, без да су ишта скривили, проузрокује једно психичко расположење сталног неповерења и државе према чиновницима и чиновника према држави, и целог народа према држави и према чиновницима, које иде на сигурну штету једне добре и савесне администрације, ма и ти чиновници над којима непрестано виси Дамоклесов мач отпуштања или пензионисања били и морално најнепрекорнији. Али та несигурност положаја у пракси је у многоме и узрок и исходиште корупције, која се у таквим приликама и у таквој атмосфери приказује ако не морално логична а оно свакако разумљива и неизбежива. Рекли смо: ако не морално логична. Али нам Свето Писмо каже да је у таквим случајевима корупција и морално логична. У еванђељу по Луки (глава 16) каже се ово: — „Рече још Исус ученицима својим : Бејаше један човек богат који имаше настојника, кога обедише код њега да му просипа имање. Он га позва к себи и рече му: Шта ово ја чујем за тебе ? Дај рачун управе своје, јер више не можеш управљати мојим имањем.