Branič

Број 10. и 11.

„Б Р А Н И Ч"

Страна 201

о којима је овде реч, као што је већ раније напоменуто, вотирани су у време када Краљ није био у земљи. Датум њихове санкцаје јесте 26. април 1922. г. у време када је ондашњи Министарски Савет вршио краљевску власт, коју је Краљ пренео на њега у смислу чл. 59. Устава. Испод тога датума налази се потпис Министарског Савета, као што је то сасвим у реду по горе поменутом уставном пропису. Исто тако је правилна и на своме месту, констатација у уводној формули горе поменутих закона „да је Народна Скупштина решила, а Министарски Савет пдтврдио и потврђује закон..." У то време, у време вотирања горњих закона, законодавна власт припадала је стварно Народној Скупштини као једном законодавном чиниоцу и Министарском Савету у својству вршиоца краљевске власти, као другом законодавном чиницу, и ти су закони могли бити вотирани само сагласношћу ова два чиниоца, као што се то стварно и десило, и као што је у уводној законској клаузули верно констатовано. Према томе, на пример чл. 30 закона о општој управи, који садржи наредбу, да тај закон ступа на снагу кад га Краљ потпише, је апсолутно непотребан, јер је тај закон већ ступио на снагу чим га је потврдио односно потписао Министарски Савет, вршилац краљевске власти у моменту отсутности Краља. Краљ који се као отсутан налази ван земље, није способан ни за какав правни акт, па разуме се не може као такав да употреби ни своје право санкције. То долази отуда, што је у таквом једном случају, Краљ фактички спречен да врши краљевску власт, па се у таквим случајевима Краљу и поставља заступник који ће вршити ту власт до његовог повратка у земљу. И зато, рећи у једноме закону, који је вотиран потпуно правилно за време одсуства Краљевог ван земље, од надлежних законодавних чинилаца, који је као такав и на снагу ступио, да ће тај закон ступити на снагу кад га Краљ потпише, јесте у ствари један правни но-

сенс, који у оваквим случајевима треба скрупулозно избегавати. Законимг вотираним на овај начин, у овоме погледу није у опште потребна једна оваква клаузула, кад је већ врло добро познато, како из природе саме ствари тако и из одредаба и духа устава, да је један закон створен у ономе моменту кад су се оба законодавна чиниоца на њега сагласила, без обзира на то, да ли је то у даноме случају Краљ, намесници или Министарски Савет. Тај моменат је оличен у датуму потписа законског текста од стране надлежног државног органа за потврђивање закона, а што се види из штампаног текста сваког обнародованог закона. Интересантно је, да на крају забележимо, да се оваква једна омашка десила за време намесништва малолетноме Краљу Александру Обреновићу. У Закону о пороти од 31. марта 1892 г., у чл. 44. стоји, да он ступа на снагу кад га Краљ потпише. Међутим, тај је закон вотиран за време намесништва и носи санкцију односно потписе краљевих намесника, и ако се у његовој уводној клаузули правилно констатује, да је тај закон „Скупштина решила и намесници ,? потврдили и потврђују", као носиоци краљевске власти. Разуме се да тај закон ни до данас није добио краљев потпис, нити га је могао добити! У овоме погледу била је много правилнија пракса за време намесништва малолетнога Кнеза Милана Обреновића. Нпр. поред осталих, закон о условном отпуштању криваца из казнителних заведења, вотиран је 22. маја 1869. год. од стране Државног Савета који је онда био законодавно тело и потврђен од стране намесника. У уводној клаузули се каже, „да је Државни Савет решио а намесници књажевског достојанства одобрили и одобравају." У тексту овога закона не постоји никаква клаузула упогледу ступања на снагу закона, већ просто уобичајена завршна клаузула која садржи наредбу за вршење закона. То је потпуно правилна пракса, и нању би се у оваквим случајевима, требало вратити.

РКОВ1,ЕМ 2АбТ1ТЕ 1ААОАеА Ог. УШАМ О. В1,АООЈЕУ1С АБУОКАТ

№бгаупјепо је 1акзе §оуог Ш о оуогп рИапји и орзЈш ро1егЈта, 1еопзк1, паиспо, пе§о 12уосЈШ 12 гашјШ 121а§апја ргакИспе гак1јиске 1 с1ауа(л ргес!1о§е и оуош Ш и опот згшз1и, <3а ђј зе ћо1је Ш/§оге Ш шкако газШШ и1а§аа. Мес1јиит, ро пата, роз!о је §1ес1апје па оуо рИапје 1 12уосЗјепје ргакИсшћ гак1јисака, аз!о 1пс1Мс1иа1па з!уаг, сЗак1е зћуа!апје оуо§ Ш опо§

рјзса, 1еогеИсага Ш ргакИсага, 1о пагаупо зуа јг1а§апја ро оуој" та1епј! тогаји позШ ујзе тапје Нсп! кагак!ег рјзсеу 1 ш и кот з1исаји зе пе то§и шкоте пате!а1ј. Опа оз!аји као 1акуа 1 ако 1геђаји гакоподауси, оп Јћ уасћ, р1аз1га 1 12 пј1ћ игЈта опо з(о ти 12 §1ес1а копзпо. бато, пе 1гећа гаћогауШ, <1а јесЗпо рј1апје, За §а гакопосЗауас игте и рге1гез 1