Branič

Број 10. и 11.

„Б Р А Н И Ч"

Страна 215

Сви у § 539. грађ. зак. побројани забрањени уговори могу се направити у виду формално пуноважне исправе по којој једна страна има јасно право а друга страна дужност. Па чак ми је познат и случај да је пре кратког времена код власти потврђен уговор којим је муж за утврђену цену своју жену издао под закуп. Тај уговор којим се уговара посао који кривични закон кажњава има све услове за кратко суђење, пошто је направљен у виду јавне исправе и по њему уговорачи имају закуподавац јасно право — да уговорену закупнину тражи, а закупац дужност — да закупнину плати. Противу оваквог уговора прописи о кратком суђењу не предвиђају никакво изузеће. Међутим не може бити ни најмање сумње да законодавац у сваком случају противу оваквог уговора одобрава изузеће о недозвољеном основу. Код овог изузећа има још једна околност која потврђује моје мишљење о примени § 109. г. с. п. при кратком суђењу. Изузеће о недозвољеном основу из § 109. т. 3. г. с. п. само је поновљен пропис из § 99. т. 1. г. с. п. по коме суд по званичној дужности мора да одбаци тужбу о томе „што је законима забрањено, или је срамотно или што је физички немогуће". Каво се § 99. г. с. п. и § 109. г. с. п. налазе у истој IV. глави г. с. п. и како су оба прописа јавног карактера, а у глави о кратком суђењу није изриком њихова примена при кратком суђењу предвиђена, ако се оспори § 109. г. с. п. примена у кратком суђењу, самим тим се онемогућава и примена § 99. г. с. п. Међутим до сада опште је усвојено гледиште, да се § 99. г. с. п. примењује и код кратког суђења. 4. „Да је тужиочево право застарило" (§ 109. т. 4. г. с. п.) ЕхсерНо ргаебспрИошз. И ово изузеће у прописима о кратком поступку није нарочито предвиђено. Пошто је пак ван сумње да и у кратком поступку овом изузећу има места, Касациони Суд изводи могућност примене овог изузећа у кратком поступку из § 459. у вези са § 449. гр. с. п. али као што сам горе рекао § 459. г. с. п. никакве везе нема ни са изузећем застарелости нити са којим другим од изузећа из § 109. г. с. п. Из свега овога закључујем да законодавац § 109. г. с. п. исто као и § 99. г. с. п. сматра као општи пропис, који се у опште у суђењу примењује, без обзира по ком поступку се суђење врши, по редовном или по изузетном кратком.

Па чак шта више ни §§ 99. и 109. г. с. п, нису једини од прописа за редовно суђење који се морају применити и код кратког суђења. Примера ради навешћу још изузеће које предвиђа § 110. т. 1. гр. с. п. ексцепција конекситета и § 174. г. с. п. по коме кад се појави кривично дело обуставља се грађанско извиђење и суђење и отпочиње се криминално извиђање. Сви прописи о случајевима овде наведеним такве су природе, да се морају сматрати као општи прописи који имају примене код извиђања и суђења парница без обзира на поступак којим се парница расправља и према томе ако се код кратког суђења појави случај једног од ових изузећа, са тог разлога може се тражити задржање исто као и у случају кад постоје изузећа из §§ 455. и 458. г. с. п. II. Тражбина није у опасности кад је на имање дужниково одобрено обезбеђење а одлука о том обезбеђењу није извршна У „Привредном Гласнику" од 6. новембра 1927. бр. 45. објавио је уважени г, Д. Н. С., одлуку Касационог Суда по којој се може одобрити обезбеђење за неприспелу тражбину ако се докаже да је већ једно обезбеђење суд одобрио, без обзира да ли је одлука о том обезбеђењу постала извршна. Коментаришући ову одлтку г. Д. Н.С. вели, да је ово питање и раније Касациони Суд увек у истом смислу решавао. Међутим то није сасвим тачно, и примера ради наводим одлуку Касационог Суда од 22. септембра 1925. г. бр. 8221 у супротном смислу, која гласи : „Погрешно је Суд нашао да је опасност за повериочеву тражбину наступила само за то, што је према решењу приложеном у акту тражене забране одобрена већ једна забрана на дужникову имовину. Овај случај опасности, који предвиђа тач. 4. § 394. гр. с. п. претпоставља, да раније стављена забрана пружа доиста заложно право повериоцу за чији је рачун стављена, јер таква забрана доводи у питање наплату оних тражбина, којима рок није протекао. Но ова опасност стварно ће наступити само онда, ако је решење о раније одобреној забрани постало извршно, и на тај начин дотичном повериоцу буде обезбеђено право залоге на узабрањеној имовини ; иначе, ако то решење не постане извршно, већ се забрана поништи и скине, онда је и привидна опасност за наплату тражбине других поверилаца којима рок није истекао,- престала, - те би и забрана