Branič

Број 12.

„Б Р А Н И Ч"

Страна 229

неписмених, њезин разлог постојања одавно је престао, и велика је потреба, да што пре добијемо један модеран закон о меницама, који ће у свему задовољити потребе друштвеног саобраћаја. Основаност ове одлуке правда се тиме, што је меница формална исправа. За њу су прописани услови, које мора испуњавати, па да вреди. Нема ли тих услова, оцда није меница. И кад се по тач. 5. § 80. Трг. Зак. за неписменог издаваоца тражи и крст поред његовог имена, поред сведока, онда, кад тај знак недостаје, меница нема свих потребних услова, па и не вреди. Истина, сваки потпис на меници преставља самосталан уговор, засебну обвезу, али то правило вреди под претпоставком да је меница састављена онако како закон предвиђа. Лругим речима, прво је потребно, да је меница у свему написана, као што предвиђа § 80. Трг. Зак. па да вреди као менични уговор, и онда тек може бити речи о самосталној обвези њезиних потписника. Ова је одлука сагласна и с мишљењем наших теоретичара Меничног Права,* а и са ранијом праксом нашег Касационог Суда.** Као што се види, постоји разлика између обвезе неписменог дужника по облигацији и обвезе неписменог трасанта и акцептанта по меници. Облигација неписменог дужника, за суму где сведоци не могу бити доказ, вреди тек кад је Суд или друга надлежна власт потврди, а међутим код менице у сличним случајевима не тражи се та потврда власти. Доста велику забуну при оцени вредности неписменог трасанта на меници ствара одредба § 92. Трг. Зак. у којој се за важност обвезе неписменог акцептанта, поред сведока не тражи крст, и ако ту не би требало да буде разлике. Услед ових различитих наређења за неписменог издаваоца и неписменог акцептанта у тач. 5. § 80 и § 92 ист. зак. Касациони Суд је раније доносио и неједнаке одлуке. Некад није тражио за неписменог издаваоца и знаккрста и акото у закону изриком пише, само за то, што се не тражи знак крста као услов за важност обвезе неписменог акцептанта. А некад је опет за неписменог акцептанта тражио знак крста, па да његова обвеза вреди, и ако то § 92. Трг. Закона не

* Види: од Андре Ђорђевића Менично Прзво II изд. стр. 111; од Ст. Радојичића Основи Трг. Права изд. IV. стр. 221; од г. Ђ. Б. Несторовића Менично Право страна 57 и од Мил. Т. Туцаковића Менично Право страна 64. ** Види Нову Збирку одлука Касационог Суда од Ст. Максимовића изд. III стр. 152.

предвиђа, само за то, што се то тражи као услов за неписменог издаваоца. А некад опет обе ове одредбе примењивао је онако, како је у њима изриком предвиђено, т. ј. за важност обвезе неписменог издаваоца тражио је крст, а за неписменог акцептанта; није. Ово се јасно види из одлука Касац. Суда, штампаних уз одговарајуће прописе издања Трг. Законика од Г. Ог. Гојка Никетића. Саопштена одлука Јис1ех-а показује мишљење данашњег Касационог Суда. Истоветна одлука постоји и од 24. септембра 1925 год. под Бр. 8196. одштампана у књизи „Судска Пракса у 1925 години" од Г. Срб Ковачевића стр. 351. те се може узети да је ово стална пракса данашњег Касац. Суда. Што се тиче обвезе неписменог акцептанта данашњи Касациоии Суд одлуком у свом II. одељењу од 20. августа 1927. Бр. 8415 и одлуком у 111. одељењу од 12 новембра 1927 Бр. 11581 утврдио је, истина већином гласова, а не једногласно, да за важност обвезе неписменог акцептанта, није потребан и знак крста, јер се по мишљењу већине тај услов у § 92. Трг. Зак. као одредби, што говори о неписменом акцептанту, не тражи, мада пок. Сп. Радојичић у своме делу „Основи Трговачког Права" на страни 259 вели, да је само простом омашком законодавчевом изостављено у § 92. Трг. Зак. да се за важносг обвезе неписменог акцептанта крст не тражи, а на овим разлозима мањина у главном оснива своје гледиште. Ради потпуности потребно је овде напоменути још једно гледиште, које има својих следбеника, а то је, да сам суд не треба по службеној дужности да се упушта у оцену да ли је уредна обвеза једног потписника на меници, пре него што интересована лица недостатке не истакну, јер је то слично застарелости, која се не узима у вид, пре него што се њоме интересовано лице не брани. Отуда и овде, по овом мишљењу, сам суд не би требао да се упушта по службеној дужности, да ли је пуноважиа обвеза издаваоца, за то што уз његов потпис нема крста, а он је неписмен, кад се он сам не брани тиме, и можда ће признати своју обвезу поред тог недостатка. Држимо да је ово мишљење неоправдано Суд увек мора по службеној дужности да мотри да ли су на меници, по којој односе расправља, све форме испуњене, што их је закон предвидео, јер је меница као што рекосмо формална исправа, а дужност суда да мотри јесу ли сви услови испуњени, јавног је карактера. У осталом у овом случају издавалац менице, при доношењу забране и нема могућности да се изјашњава, јер се и не тужи,