Branič

Број 12.

„Б Р А Н И Ч"

Страна 231

тога права је осећање друштвене солидар ности и, кад тога осећања не би било, законске одредбе о сиромашком праву биле би мртво слово. Сиромашко право је, дакле, мање законска дужност ?. више једна од племенитих страна адвокагуре. Сиромашко право на тој основи схваћено, опште је прихваћено и ван дискусије. Оно што нас овде може заинтересовати јесте само питање : како је то право законима регулисано ? Сиромашко право признавала је још стара, римска цивилизација. Слободан римски грађанин сматрао је за своју дужност грађанску да и на суду штити своје потчињене људе. Временом и услед нарочитог развоја ондашњих друштвених прилика, то осећање дужности ослабило је. Тада је претор узимао на себе бригу да нотчињенима и сиромашнима који би остали без патронове заштите, сам одреди адвоката, па је и у своме едикту говорио: „81 поп ћађеђип! а <1 \уосаћш1, е§о <Заћо". Доцније су и државни закони статуирали сиромашко право и штитили га, чак и строгим санкцијама на пр. искључењем адвоката из адвокатског реда. Ову установу римског права наследило је и модерно право, а прихватиле и адвокатске корпорације (коморе, удружења), па је прихватају и данас. Тако на пр. неке установљавају такозване сиромашке дане у које се дају бесплатни правни савети сиромашном свету; друге ту дужност распоређују равномерно на своје чланове; треће одређују по једног свог члана за сталног заступника сиромашних и т. сл. — не чинећи то по сили законских наређења већ из осећања друштвене солидарности. Закони нашега времена у разним државама нормирају сиромашко право, али се баш не слажу кад је реч о обиму његовом. У том погледу постоје нека размимоилажења те различити системи. По једноме систему —- француском, а ако не грешимо и аустриском — адвокат је дужан заступати сиромашне пред судом без икакве награде. Он награду не сме примити макар му је заинтересовани и понудио. Друго се гледиште формирало у Белгији, по коме је адвокат дужан примити се заступања сиромашних пред судом, али по коме, награду коју би му заинтересовани понудио, може примити. Треће је схватање у Немачкој, јер по овоме, ако заступано сиромашно лице дође доцније дс иметка, дужно је дати своме заступнику пристојну награду. Могло би се рећи да постоји и четврти

систем — швајцарски — по коме заступника сиромашних хонорише држава. Систем француски, како видимо, идеалан је јер искључује награду, док немачки на пр. то не чини већ ову прима ипак под означеним условом. Основа француског система је само идеја друштвене солидарности, док је основа немачког још и правни принцип, да се не треба богатити туђим трудом. И као што се са чисто друштвеног гледишта потпуно оправдава систем француски, тако се исто са тог и још и са правног гледишта даје бранити и систем немачки. Нама Словенима, благонаклоност и душевност према ближњем а нарочито према сиромашнима, карактерна је црта расе. Ми смо увек радо прихватили установу сиромашког права, па га је статуирао и наш адвокатски закон у свом § 26. који гласи: „Правозаступник је дужан у кривичним предметима (§ 10. Крив. Суд. Пост.), по одредби суда примити се да брани кривца, разуме се са наградом, ако је кривац у стању платити (§ 334. Крив. Суд. Пост.). Он је дужан примити се да брани масу по одредби суда, а исто тако, по наређењу суда, мора се примити и да бесплатно заступа парницу код суда сваког лица које би принело влашћу потврђено сведочанство убожества. Но ако би такво лице парницу добило, или би доцније до каквог имања дошло, дужно је награду браниоцу платити". Из овога прописа даје се констатовати: 1. да је адвокат дужан пружити сиромашнима бесплатну правну помоћ и у кривичним и у грађанским стварима, и 2. да је та правна помоћ у кривичним стварима потпуно бесплатна, док је у грађанским заступани дужан дати пристојну награду „ако би доцније дошао до каквог имања". Из овога се пак даје закључити да је наш адвокатски закон у погледу на кривичне ствари примио француски систем, а да је у погледу на грађанске прихватио немачки систем. Што се тиче наше судске праксе, она је такође прихватила сиромашко право кад су у питању кривично-правни интереси, док је врло редак случај да се у грађанској парници даје заступник сиромашном лицу. Па и у кривичним споровима судови се више обраћају на судско особље него на адвокате. Оваква судска пракса има своју добру и своју рђаву страну. Добра јој је страна у томе што се судским чиновницима даје могућност праксе и припремање за адвокатску говорницу; рђава јој је страна у томе, што