Branič

2*

Број 3.

.БРАНИЧ"

Страна 51

ресима мањине. Бонфис се овим поводом овако изралава: „Кад се државне политичке власти, органи и представници нације споразуму о потреби и опортунитету територијалног уступања, онда нашта се своди право -слободног располагања становникауступљене територије? Гласање Савоје и Венеције било је претекнуто свршеним чином и оно је у овим областима извршено само форме ради". Бонфис, дакле, негира плебисциту својство средства одређеног да ствара нове правне ситуације. Он га схвата као само начин ратификације једног већ свршеног факта, и •оствареног. По њему, стварна и истинска гаранција свега онога што се односи на промену државне територије лежи у либерализму репрезентативног режима, у нужности да се од законодавних тела, којима је заједно са извршном влашћу делегирано још и извршење суверенитета, прибави ратификација сваког уговора којим се отуђује др.жавна територија. Принцип плебисцита, каже Бонфис, — ако би се једанпут усвојио, повукао би за собом тешке и опасне последице. Народно гласање дато народу у датом .случају, као нужност, повукло би претензију једног дела државе да се потпуно одвоји од других делова. да приђе једној другој држави или да се конституише у независну државу. Плебисцитарни систем, закључује Бонфис, додељује становницима једне земље право које они немају и зласт која им правно не припада. Плебисцит потчињава већину мањини. Дакле, не може се усвојити чињеница да мањина располаже већином, крњи интересе и смета жеље ове последње. Једино правс које припада сваком становнику уступљење територије састоји се у томе, што он својевољно може постати поданик нове или остати поданик старе државе. Други писци, као Хајлборн, мисле да инкорпација једне државе у другу и уступања територијална уопште, тангирају најефикасније односе људи. Овим процесима се присаједињује патримонијална територија туђој држави; цепа се насилно стара веза која је везивала становника за његову отаџбину. Како то бива? Са пристанком и сарадњом становништва инкорпорисане територије или без ових ? Деле ли становници судбину своје земље или они имаЈу право да се на ову не осврћу и располажу самим собом? Помислило би се: Ако извесне међународне прерогативе, које се могу назвати правима, у опште припадаЈу појединцу, онда је то баш у овом случају. Даље би се у овом смислу могло овако резоновати: Идеја, да .се поданици једне .државе могу подвластити

једној другој држави и да се могу Овој продати као каква безправна маса, не водећи рачуна о њеној вољи, налази се у најфлагрантнијој опреци с осећајем људског достојанства правог човека. Међутим, не треба се дати завести таквим осећајима, нити из тога извлачити какве закључке. Нас се мало шиче шта је право са субјективне тачкс гледишта, већ шта је право у самом себи. Често се постављала ревандикација да ста новништво треба да одлучује о судбини своје земље, и да инкорпорација једне државе у другу као и територијално уступање у опште може остати у сили само са пристанком или вољом већине становника. А да би се предухитрило насиље појединаца, прибегло се систему плебисцита. Отуда треба узети у обзир не само вољу већине него и вољу мањине. Хајлборн поставља следећа питања; Зависи ли међународна вредност територијалног уступања од пристанка свих становника или њихове већине? Даље, имају ли становници право гласања при овим актима? Хајлборн одговара на ова питања са не. Противно схватање дало би фундаменталним законима разних држава карактер међународних извора, т. ј. свака држава имала би право да обичним уставним актима да или узме својим поданицима међународне прерогативе. По Хајлброну, дакле, међународно право не признаје индивидуи право да она може учествовати у одлуци о припадности територије на којој је настањена. По њему, човек је само један објекат у међународним односима. Француски аутори, као Ривије, заступају гледиште да је идеја плебисцита једна лажна идеја, будући да она претпоставља да народ или један део народа није везан актима уставних држава. Она је такође у контрадикцији са самим појмом о држави, која претпоставља постојење коЛективне воље којој се појединци потчињавају. Идеја плебисцита је, дакле, опасна јер, уводећи у међународне односе врло спорна схватања о интерном праву, она прејудицира усвајање принципа по коме мањине одлучују о судбини већине. Шта више, она у даним приликама допушта мањини становништва једне области да спречи остварење дефинитивнога мира вољом целокупне нације. По Ривије-у, плебисцит, примењен на територијална уступања, лишен је своје битне вредности са правног гледишта; он може имати само један политички значај, као средство којим једна држава која се територијално увећава осигурава себи, конзултовањем становника присаједињене територије, ону