Branič

Страна 232

.БРАНИЧ*

Број 12

тражбина првог, по рангу, повериоца је 300 дин., — дакле таман онолика колико износи кауција (10%)- Питамо се сада, зашто узимати кауцију на ових 300 дин., која би, ако се имање налази у вароши, износила свега 30 дин., а ако је у селу 15 дин., — када је његова тражбина обезбеђена за 300 дин., и када се такав поверилац, по његовом мишљењу, ослобођава на суму од 2.700 дин., зато што у овој суми није ангажован његов интерес ? Ми не видимо оправдана разлога за овчкво тумачење. Једино што би се у корист истог могло приметити то је, да овакво тумачење, и ако није целисходно и у складу са циљем кауције, оно је, ипак, донекле у духу самог законског текста. Јер тамо се каже, да се заложни повериоци ослобођавају полагања кауције, као надметачи, „ако и у колико њихове тражбине.... не прелазе процену дотичног имања у време продаје." Збиља, на први мах могло би се и претпоставити, с обзиром на стичизацију ових законских речи, ако их буквално схватимо, да је законодавац то исто и хтео. Али када се овај законски пропис доведе у везу са циљем кауције, онда би, ако би се остало при таквом буквалном тумачењу, изашло, да законодавац овом одредбом није знао шта хоће. Док на против, предпоставка је да законодавац увек зна шта хоће, па да је случај и овде. То јест, да је законодавац доносећи ову законску одбредбу имао у виду циљ кауције. Јер по мишљењу г. Перића и Аранђеловића (ор. сИ. стр. 285), у таквом случају, кауција у колико је реч о евентуалној накнади штете из § 484., није потребна. Ту штету гарантује примање таквог заложног повериоца, пошто то његово примање има да служи за кауцију. Исто тако кауција није потребна и са тог гледишта, да је кауција знак да је лицитант озбиљан купац, — те је због тога не треба тражити од напред навед. лица, у случајевима које смо у нашем примеру навели. Чим је надметач заложни поверилац, има се узети да је човек од извесне могућности, да није нисолвентан. III. Да завршимо. Према оваквом мишљењу г. г. Перића и Аранђеловића о примени по сладњег става § 479., које и ми делимо, а које је једино оправдано, логично и целисходно, све повериоце о којима је реч у овом законском пропису можемо, с обзиром на величину ослобођења од полагања кауције, као надметаче, груписати у две групе, и то:

1) на повериоце који се потпуно ослобађају од полагања кауције, и 2) на оне који се делимично ослобођавају. 1. Прва група. Повериоце који спадају у ову групу можемо, опет, разликовати на: а) повериоце чије тражбине, с обзиром на процену дотичног непокретног добра, не прелазе ову, — наравно, по одбитку предходних (пречих) тражбина; и б) повериоце чије су тражбине обезбеђене бар у величини суме коју кауција, у даном случају, износи. Пример који смо раније навели, објашњавајући ово мишљење, обухвата оба ова случаја. Стога се нећемо овде ни задржавати више јер би излишно било понављати оно што смо већ рекли раније. 2. Друга група. У ову групу дошли би они повериоци, — били хипотекарни били прости, за чији је рачун непокретно добро узето у попис, — чије су тражбине, с обзиром на процену, бар у неколико обезбеђене, — али, свакако, мање но што износи кауција. У том случају, као што смо раније рекли, такав поверилац мора положити на име кауције ону диференцију. Н. пр.: једно непокретно добро процењено је 9.400 дин. На исто имају обезбеђење два повериоца. Тражбина првог, по рангу, повериоца износи на дан продаје 9.000 дин., а другог 5.400 дин. Када се одбије ова прва тражбина, с обзиром на процену, ова друга биће обезбеђена само 400 дин. Дакле, мање но што износи кауција, која је у овом случају 470 одн. 940 дин. Према томе, овај други поверилац био би ослобођен од полагања кауције, као надметач, 38 суму од 400 дин., за колико је, према процени, обезбеђен; а имао би да поло жи диференцију од 70 дин. одн. 540 дин., према томе, да ли се добро, које је предмет продаје, налази у селу или вароши.-* Најзад, завршујући ово излагање, да напоменемо још и то. Можда ће донекле изгледати да овакво тумачење излази ван законског текста; да је више субјективно мишљење; више целисходно него законито, али, ипак, по нашем мишљењу, поред свега тога не може му се одрећи логичност, оправданост и праведност нарочито када се има на уму циљ кауције, о чему је већ било речи. Јер што је праведно има се узети да је и законито, и ако то увек не бива.

4 Они у корист оваквог свог мишљења (Перић и Аранђеловић, ор. сН., стр. 286.) наводе и једне примедбе одељења Касац. Суда од 2. Јуна 1887. год. бр. 213Л, које је објавио С. Јањић, у Полиц. Гласнику, год. 1904., св. од 29. авг, стр. 268., коју ми, и поред све најбоље воље, због оскудице у литератури која нам стоји на расположеље, не можемо овде цитирати.