Branič

Број 1—9

„Б Р А Н И Ч"

Страна 7

ђана, чија судбина за државу не може бити равнодушна, а тако исто у питању је и огроман број ванбрачних матера и њихова будућност. Јер, како он даље каже, хоћели од ванбрачне деде и ванбрачних матера држава имати корисне грађане или злочин це, разбојнике, проститутке, није од интереса само за дотичне индивидуе, већ и за целокупно друштво које бива угрожено од неисправних грађана. Овакзој ванбрачној деци остављеној на терет ванбрачних матера, које презрене од друштва, одгурнуте од својих родитељских или мужевљевих кућа и саме су у беди и немаштини, оне им нису у стању дати, ни васпитање нити, пак, икакве услове за живот. По г. Др. Ј. Шиловићу, „међу будном дјецом најбеднија су ванбрачна дјеца, јер се за њих имаде да брине мати, која је редовно служавка или радница, те не зарађује ни толико, колико је њој самој неопходно нужно, а камо ли да издржава и одгаји своје дијете. А кад остане без мјеста, настаје глад и сиротиња и њене неминовне последице: злочин и проституција..,." 4 ) Дакле, самим тиме, што у данашњем друштву постоји велики број ванбрачне деце, наметнут је том истом друштву и држави тежак проблем, о коме се мора водити рачуна још и са гледишта хуманости и црквеног морала, пошто га установа брака нмје у стању решити. Само, у том случају, када би се сви грађани одрекли полног опћења ван брака, могао би се решити овај проблем, и друштво и држава ослободити бриге о старању ванбрачне деце и њихових матера, пошто ових више не би било. Али како је то немогуће, то је о томе апсурдно и говорити. Јер „глад и љубав, два најмоћнија фактора људског живота, уз често оправдану немогућност ступања у брак не воде рачуна о жељама законодавца и тако су се сви законодавци налазили пред фактом постојање ванбрачне матере и ванбрачног детета, и питање ванбрачног очинства, морало је биги законски регулисано". 5 ) Како су поједина законодавства решила то питање и како ће га решити, много зависи од разних околности и прилика у земљи културног поимања и схватања. Али се само једно мора имати на уму, како то умесно каже г. Др. Марковић, 6 ) да при томе не треба никакви морализирајући принцигш

*) Др. Шиловкћ: Заштита деце и младежи, Архио за правне и друштвене на^ке, књ. УШ. бр. 1. 1924. 5 ) Др. Аранђеловић: ор. сН. стр. 78. 6 ) Др. Лазар Марковић: Породичн:> право, друга књига грађанског права, Београд 1920. стр. 206.

да буду искључиво меродавни, на штету оправданих и реалних интереса и заједнице и појединаца. Јер, по њему, ванбрачна деца нису ни друштвено зло, ни, опет, друштвено добро. Она су последица привредних и друштвених односа, те их као такве треба и посматрати, приликом решавања овога питања. Најзад ваља нам напоменути и то, да при решавању овога питања долазе у сукоб неколико интереса: ванбрачног детета, матере, оца, друштва и државе. Ми не можемо овде улазити детаљније у излагању тих интереса (кога то интересује нека види код Др. Аранђеловића, ор. сћ. стр. 80. и даље), јер нам то није ни задатак у овоме чланку, већ само, као што и сам наслов казује, да видимо, под којим условима дозвољава црногорско законодавство истраживање ванбрачног очинства; а како стојимо пред унификацијом грађанског права за целу краљевину, рачунамо, да неће бити излишно и о томе говорити. II. Положај ванбрачне деце у Црној Гори регулисан је законом од 30. марта 1894. год., који је ступио на снагу 1. маја исте године. 7 ) Пре ступања на снагу овога закона у Црној Гори била су донешена два закона о ванбрачној деци, један 1886., а други 1892. Како је искусгво показало, — по речима онд. Министра Правде у Црној Гори и уваженог правника Др. Валтазара Богишића, у уводу овога закона, који је он сам, вероватно, и редиговао, — да закон од 9. децембра 1892. год. о ванбрачној деци „никако не врши своје задаће на које се смијерало кад се постављао" и „како ни претшаственик овога закона, т. ј. онај од 23. априла 1886. године, па ни обичаји по којима су се судови прије њега владали у оваквим пословима, не одговарају више потребама правде", то је донета ова наредба (коју ћемо ми у будуће третирати као закон) са привременим карактером, „док се год не постави нови закон о овоме сложеноме и мучноме предмету", — који није донет, те је овај закон од 1894. и дан дањи на снази. У Црној Гори, законодавац од 1894. године дозволио је истраживање ванбрачног очинства, изузев неких незнатних ограничења. Дакле, сасвим умесно и оправдано.

7 ) Ове одредбе о ванбрачној деци донете су у облику н. р^дбе која је пмала привремени карактер, док се не донесе закон; али по својој природи ова наредба макако привремена била пмала је носити обележје закона. Као таква она је доцније оштампана у секцији закона у: Зборншсу судских закона, наредаба и међународних уговора по судској струци за Кнежевину Црну Гору, књига I, од 1893 - 1903., Цетиње, 1903. год