Branič

Број 1—9

„Б Р А Н И Ч"

Страна 45

лежни инвалидски судови признали право на породичну инвалидску потпору." ( Полиција за 1928. год. стр. 703. и сл.). 31. По питању права на пензију званичника и служитеља, пошто су постојала супротна тумачења овог права у оделењима, Општа Седница је на дан 4. октобра 1928. год. под бр. 24304. донела следећу одлуку: „Званичници и служитељи, који су преведени на нов закон о чиновницима и осталим службеницима грађ. реда, а служба им престала пре него што је ступио на снагу закон о буџетским дванајестинама за децембар и март 1925(26. год., ако су тада имали више од 10, а мање од 15 година државне службе, према чл. 281. финансиског закона за 1922Ј23. год. који се у овом случају има применити, нису стекли право на пензију." ( Полиција за 1928. год. стр. 948. и сл.). 32. Приликом оцене питања о важности чл. 13. тач. III. Уредбе о исплати ратне штете, једно од Саветских оделења, да не би донело супротну одлуку једној ранијој, поднело је на тумачење Општој Седници спорни случај и чл. 13. тач. III. уредбе, Општа Седница је на дан 3. октобра 1928. год. под бр. 34304. решила је да примена овог члана јесте дискреционо празо Управе Ратне Штете и одлуке по овим предметима не подпадају под надлежност Државног Савета. (Полиција за 1928. год. стр. 386. и сл.). 33. „Дневничарска служба при доцнијем примању дневничара за државног службеника сходно чл. 130. закона о чиновницима грађанског реда не рачуна се ни за групу ни за степен". ( Полиција за 1928. год. стр. 1091. исл.). Оваје одлука дошла после две супротне одлуке оделења по истом питању. Одлука бр. 34034. од 3. октобра 1928. год. 34. „Државним службеницима са територије бив. Аустро-Угарске Монархије, који су из државне службе ступили у кадар ради одслужења војног рока после 6. септембра 1919. год. као дана када је војни закон проширен на целу нашу Државу, не рачуна се време проведено у кадру ни за групу, ни за степен". Одлука Опште Седнице бр. 34304. од 3. октобра 1928. год. Да ли је било противних одлука саветских по овом питању г. Доганџић ништа не каже. (Полиција за 1928. год. стр. 1093.). Има још приличан број одлука Опште Седнице које није навео г. Доганџић а које су објављене у „Службеним Новинама". Оне су од мање важности те их с тога ми не цитирамо. И у њима се, као и у овде наведеним одлукама, третирају сва спорна питања начелно, за будуће случајеве у колико није обустављен рад у Саветском оделењу да би се изискала одлука Опште Седнице која би служила за базу новом решењу или пре-

суди. Али у овом случају, стилизација је одлука таква да с правом можемо рећи, да су и оне начелне. Овај други случај, и ако је у складу са чл. 14. уредбе и ако само по оваквој природи послова може Државни Савет доносити своје одлуке у Општој Седници, врло је редак на жалост: једва тричетири случаја на 34 саопшгене одлуке. Он је пак једини предвиђен уредбом и законом, јер само у том случају може одлука Опште Седнице служити као основица за евентуалну будућу пресуду. Иначе, доносити одлуке у Општој Седници, пошто су дошле две или више супротних одлука по једном истом правном питању, и тражити да оделења Саветска о њима воде рачуна при будућим одлукама по истом правном питању, значи узимати на себе атрибуције законодавца или Опште Седнице Касационог Суда кад доноси начелне одлуке. Дотле ни највиши административни суд није властан да иде, јер му то закон не дозвољава. Оно пак што закон у чл. 4. каже да су одлуке Опште Седнице обавезне за оделења има се тако разумети, да се ова обавезност односи на појављени спор. Кад се ова законска одредба доведе. у везу са чл. 14. уредбе који предвиђа могућност изношења пред Општу Седницу само спорног случаја и ништа више и кад само о овом оваквом случају Општа Седница може да решава, — онда је очигледно да у интенцијама законодавца и уредбодавца није била намера да овлашћује Државни Савет да доноси начелне одлуке које ће се примењивати за будуће случајеве, већ му је била намера да да могућност Општој Седници да одржава једно образност своје јудикатуре али само приликом суђења односно решавања по конкретн.им случајевима, сиоровима. Ма колико поштовили и са достојном пажњом приказали овим одлукама Опште Седнице, ипак им не можемо признати законски основ кад су овакве одлуке начелне природе, јер такав основ нисмо ни у једном законском пропису нашли. Начелне одлуке Опште Седнице ни мало не постају основаније на закону услед тога што у/а јасИ постоје и што им се покоравају — и то је спорно — Саветска оделења. Оне ће, по нама, остати само одлуке без законског основа све док им га законодавац не да, или док изриком, тумачећи правилно закон и уредбу, не оспори законитост оваквих одлука. У очекивању ове законодавне одлуке ми смо се усудили, са аргументима мислимо, оспорити законску основаност ових одлука. Интересантно би било колико наше мишљење деле и остали правници, јер је питање довољно крупно да се њиме позабаве можда и компетентнији од нас.