Branič

Врој 1—9

,Б Р А Н ИЧ"

Страна 73

траживања у 20.000. дин. са 8°/ 0 год. интереса од протеклог рока па до наплате. Својим решењем суд је одобрио предњу прибелешку и решења о прибелешпи била су достављена обема странама. Трећега дана, по пријему овога решења, поверилац је изјавио жалбу Касационом Суду жалећи се, да му суд није обезбедио и онај интерес који је тражио и за који је поднео доказе. Касациони Суд је оснажио предње решење, пошто је, по речима вишега суда, првостепени суд обезбедио тражени интерес у свом оригиналном решењу, и пометња је само дошла услед техничке грешке учињене при препису решења о прибелешци. Заплет сада настаје. Пошто су протекла, скоро, два месеца како су заинтересоване стране примиле решење о прибелешци — дужник К. П. затражио је скинуће предње прибелешке, мотивишући своје тражење фактом, да поверилац није правдао горњу^прибелешку. На месец дана по овом акту, поверилац је правдао одобрену прибелешку. Усвојивши наводе дужникове, суд је скинуо тражену прибелешку, коју је био Касациони Суд још пре подношења правдајуће тужбе, оснажио. На ово решење обе су „парничне" стране изјавиле жалбу, од којих је занимљива — бар за ово наше питање — жалба повериоца Н. Н. _ Она у свом једном делу гласи: „На решење првостепеног суда бр , којим је по тражењу Н. Н. одобрена прибелешка на имање именованог К. П., Н. Н. изјавио је благовремено жалбу Касационом Суду и по истој Касациони Суд решењем својим од бр оснажио је решење првостепеног суда а жалбу је Н. Н. одбацио. Ово решење Н. Н. је примио што је на рецепису о пријему поменутог решења Касационог Суда, који се налази у актима овога предмета изрично и означено, истога дана је тужба у циљу правдања поменуте прибелешке написана, па затим — четири дана доцније — првостепеном суду са рецеписом послата. Како се тужба није могла пре поднети него што Касациони Суд по жалби своју коначну одлуку не донесе, и како је коначну одлуку примио Н. Н. па и поднета правдајућа тужба која је суду — четири дана доцније — испослата, благовремена је, јер по § 386. грађ. суд. пост. тај је рок петнајест дана, а према § 329. грађ. суд. пост. почиње тећи од дана када је коначна одлука Касационог Суда странци у овом случају Н. Н. саопштена, а то је...."

Касациони Суд поништио је решење о скинућу прибелешке а са разлога: ,По § 386. грађ. суд. пост. поверилац је дужан да преда суду оправдајућу тужбу за петнаест дана од дана пријема решења о уважењу прибелешке, али се тај рок рачуна од дана када је дотично решење према њему постало извршно. Како је пак на решење о одобрењу прибелешке бр изјављена жалба баш од стране повериоца, то сетај рок у овоме случају има рачунати од дана када је поверилац примио решење Касационог Суда, којим је пом. решење првостепеног суда за снажно оглашено, — те отуда овде нема места примени прописа тачке 4. § 392. грађ. суд. пост." $ Ми ћемо покушати да дамо своје мишљење о овом питању. Нама изгледа да средство обезбеђења (забрана и т. д.) није само себи циљ. Оно представља истина, принуду према дужнику али, у односу на повериоца, оно даје максимум сигурности, да ће се, у потребном моменту, моћи реализовати његово потраживање. Како, пак, средство обезбеђења ставља дужника у тешку ситуацију, законодавац није хтео да трајање тога стања зависи од самог повериоца, пошто постоји бојазан да би поверилац своје право злоупотребио. И та слобода кретања — повериоца — скраћена му је обавезом, да правда свој акт у року од 15 дана, по пријему решења о забрани и др., иначе се указује могућност дужнику да скине везе обезбеђења. Закон је хтео да поверилац оправда свој хитар и обазрив поступак учињен према дужнику т. ј. да покаже да дужник неће или не може, на леп начин, да измири свој дуг односно, да је на ступио један од случајева из § 394. грађ. суд. пост. и других сличних. У нашем конкретном случају поверилац Н. Н. није поступио по закону. Он је својом жалбом на решење о прибелешци могао да продужи у недоглед једно стање које, услед своје тежине, треба да буде привремено па, према томе, што краћег трајања. — Ова одредба, нама се чини да се не варамо, спада у ред одредаба јавно-правног карактера. Зато мислимо да суд није погрешио када је, на захтев дужника К. П., скинуо прибелешку одобрену повериоцу Н. Н. Кратка осуда — пресуда није условљена тражењем неког средства обезбеђења и, у том, као пре, не зависи ни од тога, да ли је одобрено или није (коначно) тражено средство обезбеђења. Та два акта — акт тражења прибелешке и т. д. и правдајућа тужба — имају два за10