Branič

Сграна 20

,Б Р А Н И Ч"

Број 1—2

нијих закона повољнији. Оваквом сгилизацијом закона признаје се стечено право. Обим тога права за лица под 1) и 2) састоји се у признању испуњених погодаба ранијих закона односећих се само на вежбу и услове за полагање адвокатског испита- Све остало изван вежбе и услова за полагање испита излази из обима тога права. На њега се могу позивати, њиме се могу користити само лица, чији се случајеви субсумирају у његов обим. Лица, која у адвокатуру улазе на основу формулисанога права у II одељку § 125 Закона о адвокатима, могу се поделити у три групе. У прву групу дошла би лица са положеним адвокатски испитом пре садањег закона, која су за време ранијих закона већ била адвокати. Друга група разликовала би се од ирве само по томе, што лица која улазе у њу, пре ступања на снагу закона о адвокатима од 17 марта 1929 год. нису била адвокати- И трећу групу сачињавали би лица, којима раније положени судиски испит даје право на адвокатуру. Док је право на адвокатуру по садашњем закону лица из прве групе несумњиво, дотле је оних из друге и треће зависно од самог схватања појма стеченога права, а за лица из ове последње и од тога да ли положени судиски испит даје право на адвокатуру по закону под којим је и положен. Јер ако се у појам стеченога права унесе и вољно прибављање права онда је несумњиво за лица из друге, а још јасније за она из треће, да немају права на адвокатуру. Но ми ћемо прећи преко овога. Прећи ћемо прво с тога што је ово питање спорно, а поглавито још и због тога, што и без решења тога питања можемо одговорити постављеном задатку. Одредили смо раније обим стеченога права из II одељка § 125 Закона о адвокатима- Према ономе што смо казали несумњиво је, да забрана пословног седишта адвоката у месту дотадашњег службовања — § 3 Закона о адвокатима — не улази у опсег тога стеченога права. Појмљиво, јер нема никакве Есзе ни са вежбом ни са условима за полагање адвокатског испита. Значи, да лица са овим стеченим правом не стичу и право да адвокатуру обављају у свима местима, ако им то закон не допушта. Али суштина питања је у томе: која су лица, којима закон брани обављање адвокатуре у месту ранијег службовања пре истека пет година од престанка службе у томе месту. Нагласили смо раније, да је сицање адвокатуре по § 3 Закона о адвокатима изузетак од правила, да се у адвокатски ред ступа уз вежбу и испит. Према томе при тумачењу тога § има се применити правило о тумачењу изузетака- Тумачећи ову забрану најстрожије, долазимо до закључка да се она односи само на лица, која у адвокатски ред улазе без вежбе и адвокатског испита. И то не на сва та лица, већ само на таква лица поменута у I одељку § 3 Закона о адвокатима. Та су лица : судије срес-