Branič

Број 4

„Б Р А Н И Ч"

Страна 185

Тако је овај догађај објаснио и син — једини сведок. и очевидац. Међутим, после извршене обдукције установило ое, да ране које су проузроковале смрт старог Халсмана никако не потичу од сурвавања, већ да су сигурно последида једног насилног напада. Разуме се да је ова констатација из основа изменила стање ствари. Оумња је одмах пала на сина. Он је међутим категорично остао при свом првом тврђењу, да је његов отац жртва несретног случаја. Он је прп том свом тврђењу остао и приликом поновног суђења, када су његови браниоци већ били напустили тезу несретног случаја и покушали да бране свота клијента као невиног у делу убиства његовог оца. Тако је случај Филина Халсмана постао нсихолошка загонетка. -Јер оно што је Филипа Халсмана као оптуженог чинило сумњивим нису биле обичне појаве као: оружје код њега иађено, трагови крви на њему и т. д. То нису биле чак ни околности које би могле да објаене његове мотиве за овај злочин. Ништа од свега тога није било утврђено. Њега је од почетка до краја теретило искључиво његово упорно тврђење да је његов отац жртва несретног случаја. То тврђење, међутим, према утврђеном објективиом стању чињеница, никако није могло да опсгане. Онда се. прпродно, поставило питање, из којих разлога оптужени износи као чињенице оио што апсолутно није тачно и зашто он при томе тако тврдоглаво остаје. Овај психолошки проблем, који је главни разлог да је случај студента Халсмана изазвао тако опсежне коментаре, ксд нас, врло је вероватно, под владом теорије законских доказа, био би веома лако решен. Оптужени се лажно брани. Један основ више за стварање аутоматског параграфског доказа о његовој кривици. Али у инсбрушком суду та.кво решење није могло бити донето. К'оначно је цела ствар додуше доведена до истог резултата, али је зато мало људи који су уверени да је ова пресуда правилна. Морало се по сваку цену наћи објашњење. Одбрана оптуженог Халсмана нашла је једну тезу и објашњење. То је објашњење било чисто психолошко. Код оптуженог је у моменту кал је спазио рањеног о ттл наступнла т. зв. „рет^оптдна амнезија", која је као психички удар изазвала у њему губитак сећања — једн^ празнину у сећању —. коју је он допније несвесно исшчшо нечим измишљеним. Што је ту празнин\ т испунио баш теоријом о несретном случају било је сасвим природно, јер му је прва мисао кад је спазио рањеног оца морала бити — он се сурвао. = ) али ова теза одбране није могла бити уважена, јер она није давала одговор на најважније питање зашто 1е он, који је потш тт то ноомалан човек, баш ако је V моменту погибије њетовог оца и био жртва једне такве амнезије,

3 ) ЕгЈсћ Ргошгп — „ОесИриз јп [ппзћгиск", Рвусћоапа1у1 :Ј8сће Ветее§;ип§", II. год. св. I, стр. 76.