Branič

Број 4

„Б Р А Н И Ч

Страна 189

еамо за себе, у задовољству кад отац није присутан и т. д. Дошли смо до појма едииускомилекса. То у детету изражава, суиарништво ирема оцу у љубави према мајци, са свима изразима- у којима се оно јавља, прогнано у току анатомског развића у област несвесиога, јесте једна душевна стварност из далеке прошдости, чији се трагови аналитичком методом исихоанализе могу докучити. Постојање тога чудног комплекса у чов.јечјој души, према тврђењима и доказима психоанализе, не може се оспорити. Ма колико да он преставља тамну страну људске душе и мада прогнан у област несвеснога, он ипак често одлучује судбину људи, њихове карактерне особине, а исто тако и њихово душевио здравље. То је одирилике суштина овога појма који нас овде интересује. Напомињемо још само то, да је психоанализа прикупила, поред личних опажања путем аиализе, многе доказе о овом комплексу у митологији, историји дивљих, примитивних и културних народа и светској литератури. Занимљиво је и то, да је едипускомплекс миого пре времена психоанализе запазио као израз необузданог нагоиског живота енциклоиедиста ОМегоК У његовом славном дијалогу ,Хе пеуеи с!е Катеаи" налази се следећи став: „5ј 1е реМ заиуа^е е4аЈ1: ађапс!оппе а 1ш-тете, ци'И сопзегуа 1ои1е зоп гтђесЛШе е! ци'Ј1 геигп! аи реи с!е гајзоп с1е Геп{ап1 аи ђегсеаи 1а уЈо1епсе с1ез ра5510П8 с1е Г'ћоте с1е 1геп1:е апз, Л ^огсЗгаћ 1е сои а зоп реге е1 соисћегаИ: ауес за теге." Да завршимо најзад на иримеру самог Фројда: Софокловој трагедији о Краљу Едину. Психолошка истина која се садржи у овој трагедији јесте, према Фројду, да Краљ Едип није успео да се отме злочиначким намерама које су му биле наметнуте и да није могао да оиравда своју одговорност, јер су те намере постојале у његовој потсвести. Чак и када човек апсолутно није свесан својих злих намера, па је услед тога у праву да за њих себи каже да није одговоран, ипак је он иринуђен да осети ту своју одговорност и није способан да се отме осећању кривице. Ово осећање, које ио својој суштини никако није нормално и које се услед тога код потпуно нормалних људи и не појављује, код невротичара и у психопатским стањима извесне врсте постоји, па ,је с тога, према Фројду, овај појам за објашњење и успешно лечење таквих оболења од изванредне важности. Оад се можемо вратити на оцену мишљења инсбрушких нсихијатра у случају студента Халсмана. Они су код Халсмана констатовали постојање „Фројдовог едипускомплекса" и тиме очигледно хтели да истакну, да је то јасан доказ о његовој кривичној одговорности за дело оцеубиства. Тиме су доказали и то, да сматрају едипускомнлекс као жељу човека да убије свога оца и да је постојање његово код оптуженог довољно, да се оптужба оиравда. Међутим, такво гле-