Branič

Број 8

•Б Р А Н И Ч"

Страна 431

пошто се њима доказна снага поднете тапије ни у колико не доводи у питање. Али како молиља тражи, да се иста тапија потврди на њено име и да се тиме, дакле, изврши промена у власништву дотичног имања то суд налази, да се овде има поступити по редовном поступку за убаштињење, како би се на тај начин заинтересованим лицима дала могућност, да учине приговоре, ради заштите својих евентуалних права, које би им овим убаштињењем могла бити повређена. Други пак начин саображења, о коме говори § 24 пом. закона у вези чл. 28 правилника за извршење истог, односи се само на преноее имања а овде није случај преноса већ убаштињења. Исто тако, нема места у овом случају ни позивању на начелну одлуку Касац. Суда бр. 2992/25, пошто је та одлука ступањем на снагу Зак. о изд. тапија изгубила важност, у колико се тиче убаштињења јер прописи досадашњег законодавства, т. ј. они по којима је правни саобраћај са непокретним добрима расправљан пре ступања на снагу пом. закона, важе и даље само за пренос истих добара а не и за убаштињење које подпада под искључиву важност Закона о изд. тапија. У осталом, за овакво решење овога случаја, поред наведених прописа позитивног законодавства, говоре и разлози правне целисходности и опште сигурности у промету са непокретним добрима, о којима се, по духу закона и намери законодавца, такође мора водити рачуна — § 8. грађ Зак." По незадовољству заинтересоване стране Апелац. Суд. је поништио решење среског суда, позивајући се на одлуку опште седнице Касац. Суда од 10. јуна 1925. год. бр. 2992, пошто је молиља Милица поднетим уверењем општ. суда доказала свој основ тражења који јој служи место распоредног решења. Несумњиво да је одлука суда неправилна, она је неправилна како са разлога што суд сматра да је решење о наслеђу једини доказ којим се доказује да је неко наследник тако и са тога што се решење суда противи јасним прописима закона о издавању тапија и намери законодавца (Закон о издавању тапија од 14. децембра 1929 године). И решење о наслеђу и уверење општинског суда добија се у ванпарничном поступку. И решење и уверење су јавне исправе и потпун доказ о ономе о чему гласе. Право на наслеђе не стиче се ни решењим о наслеђу ни уверењем општинског суда ; оно се стиче под условима предвиђеним у закону према томе, оба доказа имају деклеративни карактер. Из овога следује да наследник не мора имати решење о наслеђу па је он, ипак, зато наследник. Решење о наслеђу је зато, да би наследник у правном саобраћају лакше пролазио. Има многе и многе и хиљаде наслед-