Branič

Страна 612

„Б Р А Н И Ч*

Бро) 12

бан кредит нису могли доћи до новца што нису имали тапије од свога имања, а судови нису примали вољне хипотеке без тапије. И сам законодавац је увидео штетност § 23 пом. закона, па је у закону о издавању тапија од 30. маја 1931. године унео § 24. којим заштићује више приватни интерес и омогућава у јачем обиму кредит. А овај параграф гласи: „Уговорна хипотека може се ставити само на оне непокретности на које је извађена тапија, што се доказује подношењем тапије на увиђај или изводом из књига тапија. Овај доказ није потребан ако је у иитабулационој књизи већ раније назначено, да постоји тапија за интабулисану непокретност. Овај последњи став је тај који омогућава у јачем обиму кредит приватнима. Јер, ако је већ у интабулационој књизи назначено да постоји тапија односно да постоји интабулисан дуг, онда није потребно да дужник поднесе тапију. И ако је § 24 'много повољнији за приватан кредиг од § 23 ранијег закона о издавању тапија, ипак он не омогућава приватан кредит у потпуном обиму. Са разних разлога дужници нису увек у могућности да своје тапије презентирају суду, нарочито они који немају интабулисане дугове. Сматрамо да је законодавац у § 24 требао да иде до краја а не да се зауставља на пола нута. У интересу приватног кредита требало је дозволити дужницима да не презентирају тапије, у опште, приликом задужења. Повериоци нека отварају очи коме дају новац у зајам. Али има још једна ствар која отежава примену § 24. Један суд, за који знамо, тражи на увиђај тапију и ако је већ раније назначено, да посто.ји тапија за иитабу лисану непокретн о с т. Ова је пракса очигледно противна закону. Она не само што је противна закону већ она спречава циркулацију новца који је иначе скривен. Када је већ констатовано да постоји тапија, нашто та педантност, непотребна, штетна и противна закону па тражити на увиђај и тапију. Можда оваква пракса за коју ми знамо, постоји и код других судова те би било и у духу закона и у приватном интересу уклонити је што пре.