Branič

Страна 116

Б Р А Н И Ч*

Број 2

Нема места примени § 242 гр. с. п., с обзиром на § 244 а) ст. 11 истог закона, за правне послове закључене пре важења овог прописа на територији где је такав правни посао закључен, иако су у то време на гим територијама важили прописи који су дозвољавали употребу сведока без обзира на вредност спора. I. М., поседник из Ђ., почетком 1930 г. подигао је тужбу, абог својине, код П. прв. суда, противу Д. и М., из Ђ., наводећи: да је 1 јуна 1917 год. купио од тужене стране 2 куће са двориштем у вароши Ђ., за 175.000 гроша, односно око 3500 динара, која је вредност у оно време била и сувише ведика, с обзиром да је тада златна турска лира имала курс око 30 динара. О овој купопродаји тада је направљен, по ондашњем обичају, малски уговор, на турском језику, на који су у знак потврде и потписа ставили и своје „мухуре" — печате— сви продавци, малски и кмет, као и сведоци. За доказ горњег тврђења, поред ове исправе, позвао се и на сведоке, тврдећи да њиховом исгшту има места, јер је уговор закључен за време окупације, када је у Ђ. владало Црногорско законодавство, по којему је сведоцима дозвољено доказивати све околности и правне послове, без обзира на вредност спора. Најзад, он је ово имање, као купац, држао од 1917 па све до јуна 1929 год., када му је државина одузета путем пресуде општ. суда. Стога је тражио, да му се пресудом призна право својине на спорном имању. Тужена страна навела је: да поднети уговор — писмено — не преставља никакав доказ ни по ком закону: ни турском, ни црногорском. Јер по чл. 26 Општ. имов. закона влаштина непокретне ствари стиче се само уговором потврђеним код суда, што овде није случај. За доказ да је спорно имање њена својина, поднела је турску тапију. Испиту сведока нема места, јер се с њима неможе побијати јавна исправа, као што је тапија. Тражил је, да се тужилац одбија у свом захтеву. По завршеном извиђању П. прв. суд пресудом својом бр. 9722 од 12.-VI 1930 г. досудио је својину спорног имања тужиоцу са ових разлога: „Сагласним тврђењем обеју парничних страна и протоколом судског увиђаја бр. 5851 доказано је, да је ово спорно имање до 1917 год. било својина тужених, и да је имање описато у поднетом уговору — сенету — од стране тужиоца једно те исто имање са оним описатим у тапији поднетој од тужене стране. Поднетим уговором — сенетом — уз тужбу доказано је, да су тужени .... спорно имање продали тужиоцу Приговор тужене стране, да поднети уговор не реставља