Branič

С*рана 118

„Б Р А Н И Ч*

број 2

Преко 200 динара могућа још само за годину дана од дана ступања на снагу одредбе § 242 истог закона, што је овде било до 15 агуста 1920 год., а тужилац је међутим својом тужбом овај спор засновао тек у јануару 1930 год., онда је суд погрешно узео, да За правни посао у питању закључен за време важности Црногорског грађ. суд. пост. и озивајући се на наређење §§ 88, 91, 106—112 Црногорског грађ. суд. пост., да има места испиту сведока, без обзира на вредност спора, и да се њима доказује, да су уговорачи били присутни склаању уговора о купопродаји и на исти ставили своје мухуре, и на основу истих и приватне исправе (доказује), па тај доказ ценио по прописима §§ 498 и 500 општег имовинског закона (за) Црну Гору и тужилачкој страни досудио право својиее на спорно имање, јер том доказу сведоцима нема места." Скопљ. апел. суд усвајајући ове примедбе одлуком својом Бр. 593/31. г. поништио је са ових разлога напред нов. пресуду прв. суда, тако да је прв. суд. поново овај спор пресудио, наравно, овога пута, на штету тужиоца. Ову пресуду- другу, одобрио је и Апелациони суд. II. О овом питању ја сам и раније писао у Полицији, св. за мај 1930 год., бр. 9 и 10, стр. 400—404, где сам указао на потребу доношења једне начелне одлуке о томе : да ли има места примени § 242 гр. с. п., собзиром на § 244 а) од. II. гр. с. п., за правне послове закључене пре важења овог прописа на територији где је такав правни посао закључен, — специјално на правном подручју новоослобођених и присаједињених крајева, где су раније, до проширења § 242 гр. с. п., важили закони који су дозвољавали употребу сведока без обзира на вредност спора. Ово због тога, што сам тамо по овом питању навео две контрадикторне одлуке Касационог суда. Касациони суд бранећи ово своје гледиште, у одлуци наведеној у мом напред спом. чланку, а побијајући разлоге прв. суда, овако резонује. Разлог пак суда, да наређење § 244 а) гр. с. п. због тога, што је при свом доношењу имао карактер прелазног наређења и зато се односио само на територији Краљевине Србије у оном времену кад је као такво и донето с обзиром на посебне прилике Србије изгубило своју снагу, Те није пом. Указом одн. законом о проширењу важности закона Србије, без изричног наређења могло ни добити своју снагу на територији ослобођених крајева, не може опста•<и, јер наређење ом. прописа чини логичну везу и једну целину у законодавној реформи од 1881 год., те кад је пом. Указом одн. законом проширена важност свих позитивних законских наређења Србије на ове крајеве и без икаквог изузетка, онда се има узети да је њиме обухваћено и ово закомско наређење. Јовица Б. Мијушковић — судија —