Branič

Страна 554

,Б Р А Н И Ч"

Број 12'

Што се пак тиче постављеног питања, да ли је законодавац онаквом редакцијом § 466. г. с. п. мислио на државину као право, или као факат, ми мислимо да је појам државине довољно дефинисан прописима § § 198 и 199. гр. законика. Тако § 198 г. з. гласи: „Кад једну ствар држиш, и вољу имаш задржати је за себе, и то згодним знаком означиш и покажеш, ти си државац или притежатељ такве ствари"; а § 199 г. з. гласи: ,,Тако ћеш од покретне ствари, као новца, хране, марве и т. д. државац или притежатељ бити, кад то у рукама својим имаш, у својој каси, врећи, у кући и т. д. и то држиш као своје, и то ће бити твоја државина; од непокретне пак ствари, као куће и кућишта, њиве,. ливаде, воћњака, винограда, башче, воденице и т. д., онда. си држабац или притежатељ, кад заузмеш, обележиш, кад заградиш, окрчиш, израдиш, засадиш и т. д." У законом дакле смислу речи државац и притежатељ идентичан су појам; то се види из целог II. поглавља гр. зак. који говори о државини и праву држања, а нарочито из § § 197, 198, 199, 201, 203 и 204. г. з. у којима се помиње реч држалац или притежатељ. Ипак, да је законодавац чинио разлику између државине као права, и придржништва —■ детенције као факта, види се из § 201. г. з. који наређује: ,.Кад једну ствар правично држиш, имаш права држати је, и другога одбити и искључити. Ако ли ти имаш прабо држабстбо или притежање, а други стбар држи, то силом ниси бластан онога из државине избити и исћљутити, него ћеш од суда помоћи тражити. Према Законодавцу дакле, државство и притежање би. било право на ствар, својина, док би државина био само факат, или оно што се још у цивилном праву назива придржништвом или детенцијом, односно материјалним додиром са стварју. Због тога ми и мислимо, да је Законодавац прописујући одредбе у § 466. г. с. п. учинио ону разлику, и у ставу III. рекао, притежање, а у ставу IV. државина, хотећи на тај начин да јасно обележи права: дужника, повериоца,. и појављеног сопственика, нарочито тиме, у колико би се одрицање дужника да ствар није његова, него некога другога. — клонило на штету повериоца, ако би то одрицање — разуме се — само имало за циљ да са повериочева права изиграју, иначе за обичне случајеве спорова између двају лица око једне ствари, није тешко одлучити — баш с обзиром на поменуте прописе из грађ. законика — којој ће се страни доделити тужилачка улога, односно која има бити штићена до решења спора. — § 466. став III гласи: „Аћо би дужнић за ствар, која се нашла у н>еговом притежању казао да није његова, него некога дру-