Branič

Страна 144

„Б РА Н И Ч"

Број 5

11) Предлог да се тужба одбаци зато, што која странка нема парничне способности (§§ 102 ст. 2 и 334 ст. 3); 12) Предлог да се тужба одбаци за то што лице које приступа као заступник, није за то овлашћено (§§ 105, 107, 139 и 334 ст. 3); 13) Да се спорна ствар сврши пресудом на основу (§§ 491, 493 ст. 2 и 362); одрицања. 14) Да се спорна ствар сврши пресудом на основу признања (§§ 490 и 493 ст. 2); Да се спорна ствар сврши пресудом на основу изостанка (§§ 492, 493 ст. 2, 496 у в. 262 ст. 3) и 16) Мировање поступка (§ 234). Да расмотримо сада, како се сваки од напред наведених случајева, ако се појаве на првом рочишту, расправља и одлучује. Тако исто видећемо, ко о поједином случају има да одлучи, ако се појави, да ли судија који води прво рочиште или веће односно судија појединац за спорове до 30.000.— динара. 1) Покушај поравнања. Суд може на првоме рочишту, по предлогу или по службеној дужности, покушати да се странке поравнају потпуно или само о појединим тачкама. Ако дође до поравнања, треба да се садржина његовастави у расправни записник (§ 282 ст. 1). Састављени записник показаће се странкама, да га прегледају или ће им се прочитати, па. ће га оне потписати (§ 275 ст. 1). Потом ће записник потписати (оверити) судија који руководи првим рочиштем и записничар (§ 276 ст. 3). У § 282 каже се да суд може покушати поравнање, што значи да не мора. Међутим у §-у 334 ст. 2 каже се, да је прво рочиште одређено за то, да се покуша поравнање. Пропис §-а 282 налази се у глави, која говори уопште о поравнању, које се може покушати на главној усменој расправи. Према томе, мислимо, да пропис § 334, који говори специјално о првом рочишту, треба тако разумети, да суд има да покуша поравнање. То је било и по старом српском грађ. поступку. ГоршиМ. је противног мишљења. Наводи Клајна, који препоручује судовима врло дискретно устручавање у стварима судског поравнања, већ стога, што је судија орган вршења судске власти, јудикатуре, а не посредни или мировни судија, па би се његово настојање да се стране поравнају могло схватити као плашење и бегство од суђења. Мислим да овакво схватање судске дужности не би одговарало нашим социјалним приликама, где треба да владају погледи, да је бољи и мршав мир него дебела парница, па макар била заснована и на неустрашивом правном знању. У прилог овога мишљења иде и пропис ст. 3 § 282, који дозвољава могућност одлагања самог рочишта због предложеног поравнања једне стране или због започетих преговора о поравнању.