Branič

Страна 250

„БРАНИЧ'

Број 5

ставља исти „интересни положај" и има исти значај и вредност по лица у питању, онда бисмо могли применити и на њу исто правило. Само, ми се у том случају не држима текста, који не предвиђа такав случај, него се држимо нечег дубљег и битнијег. Ми излазимо изван текста, правила како је оно формулисано, и његов смисао одређујемо с обзиром на циљеве који су се хтели остварити, или на унутрашње идеје руководиљке. Та идентичност је дакле сама ио унутрашњем, дубљем, а не сиољашњем смислу. Разуме се,, она се мора схватити релативно, пошто према циљевима варира смисао, тако да се и само екстензивно и рестриктивно тумачење може објаснити интервенцијом тих момената. изван самог текста. Ови моменти играју иначе улогу кад се одређује смисао закона, било да се тражи воља законодавчева било да се испитују потребе и тежње једног времена (социолошком методом). Они играју улогу и у овом питању. Разлика је у томе, што се сада прелази једна обична, нормална границаТу је, на име, судија у положају да у пуној мери оцењује вредност и значај ситуације по интересе појединаца и друштва. То може некад бити једноставан задатак; никад једноставан како се мисли. Али други пут, и обично, то може да буде веома сложен и суптилан задатак. То се на примерима може најбоље видети. На пр. једноставна је ствар акосе са лекарима изједначе бабице што се тиче права наслеђивања. (Закони забрањују да лекари могу наслеђивати болеснике рецимо због могућности да на њих утичу и сугерирају их. Та забрана ћеважити изабабице). Али већ није такоједноставна ствар, и ако изгледа таквом, када има да се одлучи да ли ћеинезаконитојдеци бити осигуранзаконски део,. кад у закону није казано ништа за њих него само за закониту децу. Пошто закон признаје право наслеђивања и незаконитој деци, изашло би из тога да им признаје и законски део. Али, ако се хоће да испита ствар до краја, неће моћи да се мимоиђе једно предходно питање: треба ли и хоћемо ли и ми да заштитимо незакониту децу и према вољиоца, као што заштићујемо закониту? Заштитити их што ћеим се признати право наслеђивања по закону кад нема тестамента и заштитити ихштоћеим се право дати у интестатском наслеђивању према вољи оца, то су две различите ствари, или бар могу бити и нису „евидентне". У смислу модерних тежња и према модерним приликама јуриспруденција је у праву кад им пружа и ту заштиту; али, као што се види, судија ту стоји пред задатком деликатног оцењивања. Из тога се види да и аналогија значи . такође стварање, слично оном стварању које врши један законодавац. Али судија је ту везан ипак за закон. Он није вазан за сам предмет, што ће рећи не мора бити сличност