Branič

Страна 404

„Б Р А Н И Ч"

Број 7—8'

1932 год., издате на основу овлашћења у §-у 51 Финансијског закона за годину 1932/33. прописано је да за прирезе Јавних берза раде и Радничких комора важе прописи главе VIII 3. О. Р.; и да тај прирез убира Средишни уред за осигурање радника уједно са приносима за осигурање радника. А глава VIII обухвата и § 43 3. О. Р. Исто тако, што се тиче приреза за Радничке коморе, прописано је у ставу другом §-а 62 3. О. Р. да ће тај прирез преко послодаваца наплаћивати органи радничког осигурања једновремено са осталим приносима осигурања. У ст. 1 §-а 43 3. О. Р. није реч само о потраживањима Средишног уреда за осигурање радника на име дугованих приноса, већ о свима потраживањима која проистичу из тог Зак. Потраживања Средишног уреда за осигурање радника по приватно-правном основу немају према томе овај исплатни ред на случај стечаја. Потраживања Окружних уреда за осигурање радника дакле по правилу имају исти исплатни ред на случај стечаја као и државни порез. Међутим од како је ступио на снагу 3. О. Р., од 30 маја 1922 год. исплатни ред државног пореза на случај стечаја претрпео је доста измена, па није без интереса проследити све те измене. Ово тим пре што се о исплатном реду појединих потраживања из ранијих година просуђује као о стеченом праву према законским прописима који су тада били на снази (в. чл. 13 Зак. о увођењу у живот Стечајног закона и Зак. о принудном поравнању ван стечаја од 22 новембра 1929 год.). Док је био на снази Зак. о непосредном порезу, који је важио на територији предратне Србије до закључно 31 децембра 1928 год., потраживања Окружних уреда за осигурање радника на том делу територије имали су фактички исти исплатни ред као и Држава за порез; али је и државно потраживање дугованог пореза имало знатно бољи исплатни ред него ли данас сходно чл. 108 тог Зак. И одлуком опште седнице Касационог суда од 17 септембра 1908 год., под Бр. 9241, био је протумачен чл. 108 Зак. о непосредном порезу тако, да је Држава за наплату целокупне дужне порезе преча од свих поверилаца пореског дужника у сваком оном случају кад је овоме продато целокупно имање, што бива разуме се на случај стечаја, али да није тако и онда кад се дужнику за наплату његових дугова продаје само поједини објект његовог имања: онда је држава додуше преча у наплати од заложних поверилаца али само за дуговани порез са дотичног објекта, изложеног продаји. Ово задње тумачење овако исто само детаљније, дао је Касациони суд и на својој општој седници од 14 априла 1909 године под број 4342. У судској пракси је међутим Држава на територији пред-